Речници су недоследни с тим -ентан (као, уосталом, и са V-тан, -ктан). У РСЈ су тросложни сви одреда с акцентом -ѐнтан: рецентан, валентан, потентан, децентан, латентан, ургентан, фреквентан, а тако и већина 4+-сложних, од којих се понеки даје дублетно: дивѐргентан/дивергѐнтан, вио̀лентан/виолѐнтан, виру̀лентан/вирулентан (зашто?). Акцентова́че тог речника некад повуче акценат мотивне речи на -ент, па измисле инцѝдентан (без дублета), иако другде дају седимѐнтан, транспа̀рентан/транспарѐнтан.
Што се тиче им. на -тор, ту нема изузетака од акцента /ˈVː.тор/ када је претпоследњи слог отворен (а то се реализује као дугосилазни на двосложној речи, као пренесени узлазни с дужином на тросложној, и као дугосилазни на пенултими код речи с већим бројем слогова — мада норма то не признаје): кти̑тор, крѐдӣтор, инвести̑тор (→ инвѐстӣтор), ста̑тор, на̀ра̄тор, регула̑тор (→ регу̀лат̄ор). Када је пак претпоследњи слог затворен, он ће бити кратак: до̏ктор, дѐтектор, ѝндуктор, рѐцептор (у то спадају и речи на -сор < -ssor: асесор, професор, процесор, уп. пре̑тор-рѐцептор-про̀цесор са на̑ција-а̀кција-па̀сија).
Питање је само да ли оне на -нтор спадају у прву или другу групу, будући да је у нашем језику дуљење пред групом -нт недоследно: пла̀це̄нта, по̀е̄нта : тангѐнта, амбула̀нта; на̀лбант (м.) : на̀лба̄нта (ж.), Лѐвант (м.) : лѐва̄нта (ж.); а и дијалекти не прате стандард: ма́нтија, кр́нтија, цѐме̄нта (ген. јд.), дѐма̄нтује. У речницима је ка̑нтор, сте̏нтор, ме̑нтор/ме̏нтор, прѐцентор К–Ш, сѐквентор ОР, дѐте̄нтор РСАНУ. Мени је природније без дужине, осим у кантор. Имамо и ко̀нвертор, са сличном гласовном структуром.
