Čitanje stranih jezika „po Vuku“

[Шоми]

И Берлин се у српском звао Брљин (’брлог, кал, глиб’), па постаде Берлин. Нису ове моје Швабе нарочито занимљиви, мада и они имају нека мало чудна имена градова: Venedig, Florenz… Оно, ни ми нисмо бољи с Напуљем, Римом и томе слично.

П. С. Мени су симпатични Французи који причају немачки, јер ту има грлено Х које они уопште не умеју да изговоре, пошто немају глас Х у језику, па све причају Ш: machen /машен/ уместо /махен/ итд.

[Бруни]

Jeste, istina. Npr. belgijski gradovi u španskom imaju francuska imena, dok mi npr. uzimamo nemačka. Eto, npr. Antverpen je na španskom Amberes… Ako čitam na španskom, kad god se sretnem s nekim gradom u nekoj drugoj državi a da nije Španija i zvuči čudno (tj. ne liči mi ni na šta što već znam), obavezno proveravam na njiki o kom se gradu radi…

[alcesta]

A, pa nisam mislila to kao pravilo za sve takve gradove u italijanskom, čisto sam dala spisak primera koji najmanje liče na izvornik. A etimologija je naravno nešto drugo.