Акценат. То су клитике и оне не могу бити наглашене, већ чине акценатску целину са речју пре тј. после себе. Постоје проклитике (преднагласнице, прислоњенице) које чине акценатску целину са наредном речју, а то су сви предлози и ненаглашени везници (да, јер, пошто…), и енклитике (занагласнице, наслоњенице) које се изговарају заједно са претходећом речју, где спадају ненаглашени облици личних заменица у генитиву, дативу, акузативу (ме, ми, ме, те, ти, те, га, му, њ, је, јој, ју, нас, нам, вас, вам, их, им), ненаглашени облици неких глаголских облика помоћних глагола (сам, си, је, смо, сте, су, бих, би, бисмо, бисте, ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће) и речца ли.
Је се не пише иза зареза, јер би у том случају енклитика морала носити нагласак, а то није допуштено.
П. С. Претече ме Вук, а ја написах и мало шире објашњење зашто.
