Na sajtu
www.republika.co.rs možete pronaći članke Olge Zirojević o etimologiji pojedinih riječi. Ukoliko vam se čine interesantni, možete ih pročitati u potpunosti klikom na naziv riječi u podnaslovu.
Prvobitno značenje ovog arabizma – od gl. dawwana, sakupiti (pesme i slično), napisati, zapisati, zabeležiti, uneti, upisati, zavesti, proknjižiti, registrovati, utvrditi – bilo je tursko (osmansko) carsko veće, vlada, savet, državni savet, pa dvorana ili savet u kojoj zaseda veće, većnica, dvor, savetovanje, većanje (»Poranio care od Stambola, / pa se šeće po divanu svome«).
Dalje, kuća, carski dvor, carski presto. Kancelarije visokih dostojanstvenika vezira i paša takođe su se nazivali divani (»A kad budeš pred pašine dvore, / gledaće te paša sa divana«)…
I ovaj turcizam nikako da zastari i, po običaju, ima više značenja i izvedenica.
Pod merakom se, najpre, podrazumeva želja, žudnja, čežnja za nečim (»Meni je neki merak da ta cura bude tvoja«), pa ugodno, prijatno raspoloženje, uživanje, zadovoljstvo (»Lazare Ognjanoviću, za ovaj merak, i ovu rados’ kum da mi budeš«) i, najzad, melanholija, potištenost zbog preterane žudnje, čežnje za nečim (»Ovo će dete rasti †…‡ dorašće do same udaje, ali će tada umreti od meraka«)…
U pitanju su dve persijske reči: prid. rosva i im. rosvaji sa značenjem osramoćen, obeščašćen, odnosno sramota, beščašće, poniženje. Isto značenje zadržaće i turski prid. rüsva/y, uz gl. rüsva/y etmek – osramotiti, poniziti, obrukati…
Zanimljivo je da uopšte nije prepoznata kao tuđica. »Doletela« nam je iz Amerike, dok ovo ime – jer ima ih više – duguje Turcima, odnosno Persijancima. Tačnije, u pitanju je reč onomatopeja praindoevropskog porekla. Rečju gurk/kurk prvobitno se u turskom nazivala kvočka (pa i danas je to jedno od dva njena korišćena imena), a tek potom i ćuran; i to zbog kvocanja, pućkanja, odnosno glasova koje je ispuštala kvočka ležeći na jajima, kao i zbog njenog izgleda…
Danas se ovom rečju uglavnom naziva alatka sa zubom u obliku kukice kojom se nasilno otvaraju vrata.
U staroturskom jeziku javlja se u više grafija – kulabuz – kulaguz – kulavuz/k’lavuz – i znači onaj koji pokazuje put, putovođa, vodič.Koristila se i kao lično ime, Kulavuz odnosno Kulaguz…
Zašto zajedno? Pa zato što se pod pekmezom prvobitno podrazumevala ukuvana šira, odnosno grožđani sok (mošt). I ne samo pekmez, od šire su se spravljale i druge pomalo zaboravljene starinske poslastice i napici: recelj, ćufter, muselez, hardalija, ramazanija, šerbe…
Doslovno znači kiosk na četiri svoda, zgrada na drvenim stubovima (»Čardak mu je od trides’t direka«). U pitanju je balkanski turcizam persijskog porekla (čar-četiri, taq-svod, luk u graditeljstvu). Dalje, to je lijepa, obično dvospratna kuća okružena bašćama, dvorac, ljetnjikovac (»Na čardaku, na visoku, / kraj džam pendžera«). Ovim imenom nazivala se i velika soba na spratu, sa lijepim vidikom, soba na kuli (U Mostaru bijela kula, / A na kuli bio čardak, / Na čardaku meki dušek«)…
Složenica od arap. reči gulam (mn. gilman, gilme, gulaman) – dečak, mladić, momak, sluga, mlad rob, paž, pratilac, konobar, pion, pešak (u šahu)i perz. reči bare – prijatelj, ljubavnik. Preko turskog gulampare eto »našeg« gulan(m)fera koji ovde pokriva više »zanimanja« – uličar, beskućnik, skitnica, golać, besposličar, probisvet, spadalo, mangup, obešenjak, baraba, fakin (»Gulanferu nijedan, i ti će’ pa nekoga da častiš«). Imamo i oblike gulaver (»U koga se zagledala? U Matu, kolara, gulavera«), odnosno gulanferija, to će reći gulanferi, probisveti (»Svetijetogolarajaigulanferija«). A gulamija (pokr.) znači, opet, graja, vika, galama, gužva (»Na pazaru je danas bila velika gulamija«) i možda je treba dovesti u vezu s istoimenim nazivom za vrstu turske takse. Ne nedostaje ni nesvr. gl. gulanferiti (se) – živeti kao gulanfer, skitati, mangupirati se (»Gulanferi kao propalica, mjesto da se prihvati posla«), a tu je još i prid. gulanferski (»E, boga ti gulanferskog, baš ništa nemaju«)…
