Угласти наводници

[Rancher]

У Правопису из 1994. помињу се „графичке варијације“ наводника: два начина писања ресичастих наводника и угласти наводници. Ипак, тог пасуса у новом Правопису нема. Да ли то значи да се угласти наводници протерују и да их више не ваља користити? Мени су визуелно надмоћнији од ресичастих. Волим да прочитам чланак на руској Википедији са њима, додуше они користе «спољашње», а ми »унутрашње«.

Штета што их више нема.

[Часлав Илић]

Баш сам и ја хтео да питам за мишљења о овоме, него све заборавим. Некако ми чудно да су, прво, изопштили све варијанте осим „”, а затим, ако јесу, да нису то макар изричито нагласили („за разлику од П 1994…“, „не постоји више потреба за…“ и сл).

[Stoundar]

Možda su samo sažimali tekst, smatrajući da to nije stvar pravopisa (kao što su izbacili poglavlje o imenima).

[Dacko]

A stvarno ne bi ni trebalo da bude stvar pravopisa (sem kad je reč o pisanim navodnicima, znači onim kojima decu uče u školi), nego grafičkog urednika i politike izdavačke kuće. Nekom je zgodno da izdvoji tekst italikom, nekome da koristi uglaste navodnike, nekome da mu navodnici izgledaju ovako „“ jer zbog skraćenih navodnika u vidu podignutih zareza koji se često nađu neposredno uz zatvorene navodnike nije pregledno koristiti ove „”. Grafički prikaz nije naročito bitan sve dok je čitaocima jasno šta je izdvojeno i zašto je izdvojeno. Iako bih u rukopisu ili đacima na tabli uvek napisala donje i gornje navodnike kao što ih u Bukvaru pišu, u forumskim porukama najčešće koristim kratke navodnike jer mi je najlakše da ih ukucam (naši navodnici su mi memorisani na F tipkama, ali to radi samo kad kucam u Vordu pa kopiram u polje za odgovor, za šta nemam uvek ni vremena), i niko se nije pobunio da mu proizvoljan odabir navodnika ometa čitanje posta. Hm, možda će sad.

[VPF]

Моје је тумачење да је нови Правопис одустао од нормирања графичког стила наводника, што је океј. То што сам Правопис користи само један облик, не схватам као имплицитно правило да се само тај облик сме користити. Али и даље испадамо глупи у друштву ако у српском тексту безразложно користимо страни стил наводника.

Угласти су код нас углавном били популарни у 20. веку, и чини ми се да већ дуго та популарност јењава. Нисам нашао српску (ни хрватску итд.) књигу из 19. века с угластим наводницима - сви су били „овакви“. Енглески "усправни" наводници су наслеђе писаћих машина и мислим да их још увек треба трпети у неформалним облицима куцаног текста, кад знамо да је напорно тражити боље.

(Ја сам сад на рачунару где ми „српски“ распоред тастатуре убацује ”ове” наводнике, и док га не поправим мрзи ме да их исправљам у форумским порукама. Знам да тиме испадам глуп у друштву.)

[Luče]

Drugari,

Nije me bilo baš, baš odavno, te koristim priliku da vas sve pozdravim! 

Pošto, kao i obično, nemam vremena da listam Pravopis, interesuje me šta se to promenilo vezano za pisanje navodnika (da pročitala sam prethodne komentare i to mi je jasno). Naime, tragala sam za nečim po mreži i naleteh na ovaj članak: https://www.pismenica.rs/kako-se-pise/pravilna-upotreba-navodnika/?lang=cir. Ostala sam malo zbunjena da je jedino ispravno pisati navodnike na način koji je u tekstu predstavljen, s obzirom na to da sam u školi učila da je jedini ispravan način ovaj: „“. Kao pravi štreber dobro sam to zapamtila i uvek ih tako kucam u tekstu (što mi i sama srpska latinička tastatura izbacuje).  Da li Pravopis zaista nalaže „” kao najispravniju varijantu?

[VPF]

Ćao Luče!
Ni mene nije bilo baš dugo, samo mi sad stiže obaveštenje mejlom o ovom pitanju

Po mom sećanju, sadašnji pravopis, za razliku od prethodnog, ne pokušava da propiše oblik navodnika, nego samo njihovu upotrebu. Naći ću nešto kasnije tačan uporedni tekst iz oba pa ću ga zalepiti ovde.

Ali sadašnji pravopis, naravno, daje i primere upotrebe navodnika, i u tim primerima koristi jedan oblik. Iz samog teksta možda nije sasvim jasno da li tu upotrebu treba shvatiti kao preporuku/zahtev da se koristi baš taj oblik, ali mislim da poređenje s prethodnim pravopisom (koji je bio izričit po tom pitanju) otklanja sve sumnje.

Pravopis na stranu, tradicionalna štampa i rukopis koriste upravo te navodnike koje si učila u školi.
U devetnaestom veku, to je bio skoro jedini oblik koji se koristio. U dvadesetom su se jedno vreme dosta koristili i uglasti navodnici, ali su bili u manjini.
Na pisaćim mašinama su tipografski znaci ograničeni tehnološkim kompromisima, pa kao što tamo nemaš razliku između crte i crtice, kao što često nemaš razliku između slovâ O i l i cifara 0 i 1, nemaš ni dva znaka za navodnike nego se koristi " i za otvaranje i za zatvaranje. To je odvojena priča, i realno mesto joj je samo u fusnoti.

[Luče]

VPF,

Hvala ti na ekspeditivnom i detaljnom odgovoru!  Ja u svojim tekstovima, u svrhu navođenja, najčešće koristim italik slova, pošto retko citiram cele rečenice. A i kad ima dosta navođenja, onda mi navodnici vizuelno preopterete tekst, te iz tog razloga postupam kao što navedoh.

A kakav je situacija sa podnavodnicima? Kako se oni pravilno obeležavaju? (To sam, već, zaboravila! ) Oba gore ili jedan dole, drugi gore?

[VPF]

Правопис из 1994. каже, у тачки 208:

Уобичајене се, у истом значењу, графичке варијације наводника: они могу бити ресичасти (двојни зарез на почетку, а двојни апостроф или изврнути двојни апостроф на крају навода) или угласти (у пракси нешто ређи):

„Долап”, „Долап“ – »Долап«

За ове варијанте нема нормативне сметње, и обично се избор између њих препушта типографима, с тим што у истом издању треба да буду уједначени. Само се у дактилографији допушта писање двојног апострофа и на почетку навода (а не само на његовом крају). – У посебним службама употребљавају се и полунаводници, које треба писати као апостроф (тј. подигнути зарез) и на почетку и на крају навода, нпр:

горе ’навише’ – горе ’лошије’

Тамо где даје примере (осим примера који служе да прикажу алтернативе), као и у другим деловима где иначе у сопственом основном тексту користи наводнике, то су ресичасти с изврнутим двојним апострофом („“).


Правопис из 2011. уопште не спомиње ништа од овога. Унутар тачке 168 директно прелази с мисли која је у П94 претходила овом делу на ону која му следи.

У својим примерима и иначе у свом основном тексту доследно користи облик с ресицама на доле („”).


П94 у тачки 211 даје и нека правила за употребу полунаводника (код навода унутар навода, и као „блажи вид издвајања“).

П11 у тачки 168(5) даје слична правила (нешто строжа, с мање алтернативних могућности) али пошто он није дотле увео појам полунаводника, благо мења формулацију:

Полунаводници се пишу као варијанта наводника у посебним приликама.

у:

Полунаводници [’…’] варијанта су наводника и пишу се по следећим правилима.

Ово се може протумачити као изричито прецизирање типографског облика полунаводника, слично П94 а супротно од тог како П11 не прецизира наводнике.

(Реци ако ти треба цео текст ове тачке, да не прекуцавам без’зе.)


П94 у истој тој тачки 211 даје још једно средство, на које сам потпуно био заборавио:

У издвајању епске поезије каткад се, ради боље уочљивости, за ужи навод удвајају наводници, нпр. (у препеву Илијаде):

»… и да се каже »»Тај је честитији много од оца!««… а радосна биће му мати!«

(Претпостављам да су угласти наводници овде употребљени јер је дат стваран пример из неког конкретног издања.)

П11 каже исту ствар, али је као „сасвим специфичне случајеве“ смешта у напомену, и опет користи „” наводнике и за спољашње и за удвојене унутрашње.

Hvala ti na ekspeditivnom i detaljnom odgovoru!  Ja u svojim tekstovima, u svrhu navođenja, najčešće koristim italik slova, pošto retko citiram cele rečenice. A i kad ima dosta navođenja, onda mi navodnici vizuelno preopterete tekst, te iz tog razloga postupam kao što navedoh.

Нема на чему!

Овакво избегавање наводника употребом курзива или других варијација слога Правопис изричито аминује (т. 168(2) у П11). Роберт Брингхерст би се сложио с твојим избором .

Правопис спомиње и могућност да навод уопште не буде визуелно обележен ако га вербални контекст јасно представља као туђе речи. Друга традиционална типографска решења нису изричито наведена, али су подржана широком формулацијом „цитирани текст на неки други начин јасно издвојен као туђ, преузет“.

A kakav je situacija sa podnavodnicima? Kako se oni pravilno obeležavaju? (To sam, već, zaboravila! ) Oba gore ili jedan dole, drugi gore?

Ето, изгледа да се прихватају само оба горе (с ресицама на доле, као апострофи) мада би неко коме је стало могао поставити аргумент да П11 можда ни овде не инсистира на тачном графичком облику.

За ово не знам шта се историјски користило.

П94 је давао и благу препоруку да се потраже нека друга решења за поднавођење, и изражавао толеранцију према типографској сналажљивости „ако се сачува јасност и прегледност“. П11 се уздржава од улажења у такве финесе.