Српски језички атеље > Књижевност
Školska lektira
Марина:
У средњој школи акценат је стављен на историју књижевности, једну од области науке о књижевности. То значи да се ученицима од 1. до 4. разреда даје временски пресек развитка књижевности, од њених почетака (сумерско-вавилонска, хебрејска књижевност) до 20. века (Борхес, Ками…).
У складу са тим, и лектира мора пратити одређену епоху. Зато је Чича Горио важан, јер се сматра једним од првих реалистичких романа, и зато се не може без руских класика (Ревизор) који су имали велики утицај на српску књижевност.
Слажем се са Џејповим мишљењем да би требало осавременити наставу и приступ обради неком делу, али мислим да програм не би требало да се мења. Тај програм није састављао неко по свом читалачком укусу, већ је бирао најрепрезентативнија дела која објашњавају теорију епохе (зато је неопходно Шантићево родољубље - јер је тај осећај један од типичних за романтичаре, и за период националног освешћивања, да то тако назовем…).
Свакако, уколико ученике интересује нешто друго, ја волим да причамо и о томе, макар то били и стрипови или неко екранизовано књижевно дело. Али, ретко се то дешава. Јуче су ми ученици рекли да су гледали цртани Ромео и Јулија!
Мислим да читање није убило то што је програм досадан или превазиђен, већ то што се у људима изгубио или губи полако осећај емпатије, хуманости, заинтересованости за свет, друге људе, духовне вредности. Није томе крива једна Антигона, чије је извођење у СНП - у прекинуто (а гледаоци су били ученици новосадских гимназија). Аристотел би у данас имао доста проблема да објасни појам катарзе.
Бруни:
Moram se složiti s Japeom. Šantićeva Ostajte ovdje, na primer, meni lično se MNOGO dopada, sećam se kako ju je moja majka volela recitovati i kako mi se koža ježila od osećanja koja je izazivala u meni (pozitivnih! ;) , ali BAŠ zbog ovog što Jape pomenu, mislim da nije dobra (kao ni sve drugo rodoljubivo) u lektiri. Problem je pre svega u pristupu, jer je za dela iz nekog tamo X veka pre svega potrebno decu staviti u kontekst vremena, pa tek onda pristupiti analizi, a počesto je potrebno uvesti ih u neke istorijske činjenice da bi uopšte mogli razumeti delo, i da njegove poruke ne bi primenjivali na današnjicu, što najčešće rezultira u totalno anahronom shvatanju takvih dela. Fazon je shvatiti Šanitića u okviru okolnosti srpskog naroda 19. veka i događaja koje je on proživeo i zbog kojih je napisao tu pesmu, a ne jednostavno bez ikakvog uvoda tresnuti rodoljubivo busanje u grudi i primeniti ga na današnjicu (lično mislim, da je takav pristup rodoljujbivim delima i uopšte istoriji, kako u školi tako i van škole, u medijima ponajviše, umnogome doprineo celom onom ludilu devedesetih.).
S druge strane, ne mora samo takav pristup biti poguban po rodoljubivo srpsko štivo 19. veka. Književnost je u ranijim vekovima imala višetruku namenu i to sve u jednom delu, dok danas te namene imaju sopstvene žanrove. Konkretno, u srednjoj školi smo čitali Don Kihota. Naravno, bez ikakvog uvoda, bez ikakvog objašnjenja, osim da je to delo Servatnesa, španskog pisca iz 16. veka na prelazu u 17. Ništa više! Naravno, knjiga mi je bila smrtno dosadna i apsolutno nerazumljiva, jer da bi je čitao i razumeo o čemu pisac priča, treba pre svega da poznaješ malkice samu Španiju, onda špansku istoriju, a onda i istoriju španske književnosti, stvari koje se naravno u Srbiji apsolutno ne rade nikad ni u jednom predmetu. Eto zato, a ne zato što je Don Kihot matora knjiga, ja bih ga izbacila iz spiska literature. Kad sam ga opet čitala na prvoj godini faksa, uz sva neophodna znanja koja sam prethodno dobila na predavanjima književnosti, utisak je bio dijametralno drugačiji, jer sam tad znala ono što nisam znala u srednjoj školi — počev od toga ko su Baskijci, do toga ko su stari i novi hrišćani, šta su to pastoralni i viteški romani. Bez toga ne možeš shvatiti ni jednostavno smešne delove, ni kritiku društva, crkve i tadašnjeg stanja u španskoj književnosti čega je Don Kihot pun. Plus svu tragiku veoma kompleksnog lika samog Don Kihota. Za tako nešto, nisu dovoljna dva časa, ako se uopšte i toliko posvetii toj knjizi.
Zbog svega toga, mislim da je bolje onda imati na spisku literature savremenije knjige, jer onda nije toliko potrebno uvoditi decu u istorijske i društvene okolnosti u kojima je nastalo delo. Kad se već nema vremena… Ili smanjiti spisak i onda svakoj knjizi posvetiti vreme i pažnju koju zaslužuje.
Бруни:
--- Цитат: Марина у 5. 04. 2014. у 12.09 ---У средњој школи акценат је стављен на историју књижевности, једну од области науке о књижевности. То значи да се ученицима од 1. до 4. разреда даје временски пресек развитка књижевности, од њених почетака (сумерско-вавилонска, хебрејска књижевност) до 20. века (Борхес, Ками…).
--- Крај цитата ---
A da li se osim istorije književnosti, malo obrade i istorijski okviri u kojima je određeni tip književnosti nastao, i razlozi zašto je nastao (pitam, jer ja se ne sećam da se to radilo kad sam ja išla u školu, a imala sam u trećoj i četvrtoj godini predmet SAMO Književnost, dakle, ako se to radi danas u školama gde književnost nije odvojena od srpskog, ne znam stavno kako postižete)? Ok, rodoljubiva književnost je tipična za 19. vek, ali, da li se kaže ZAŠTO, pogotovu kad se radi o srpskoj književnosti? Da li se govori o tome da je pojam nacije nastao baš TADA, a ne u nekom ranijem veku? Jer bez istorijskog okvira, rodoljubiva književnost ne može da bude shvaćena na pravi način, pogotovu ne u Srbiji, jer sve i da profesor sve ispravno readi, ta se priča o rodoljublju ne završava u učionici, nego se nastavlja u medijima na sve strane, uglavnom tumačena na potpuno pogrešan način.
Марина:
Наравно, Бруни, па ја сам дужна да прво објасним историјски контекст, па тек онда да пређем на утицај реалности, тј. историје на уметност.
Пре неки час смо почели да радимо хуманизам и ренесансу. Сећам се из средње да је нама објашњено како ренесанса значи препород - и сад, хајде ти закључи чега препород. Морам да им разјасним све важније чињенице тог доба - утицај цркве, буђење науке, заинтересованост за човека као таквог, као и да објасним зашто српска књижевност није имала ренесансу (због Турака, што је, опет, историјска чињеница) - па тек онда да поченем са Петрарком.
Бруни:
U stvari, nešto razmišljam, sad kad Marina pomenu sumersku književnost. Da li uopšte postoji razlika između programa i liste lektire u zavisnosti od škole? Npr. meni je razumno da u gimnaziji deca saznaju nešto i o sumerskoj književnosti, ali mi je totalno suludo time daviti decu u npr. mašinskoj ili frizerskoj školi. Da su hteli da se bave takvim stvarima, oni bi upisali gimnaziju, zar ne? Mislim da je za stručne škole bolje skoncentrisati se više na ono što je Joe pominjao u nekoj drugoj temi — osposobiti ih za zadatke koji će im svakako trebati u životu, a od književnosti savremenije knjige i naravno, lista daleko kraća od one koja se daje u gimnaziji. Decii treba davati konkretna znanja koja će im kasnije u životu biti potrebna, u zavisnosti od škole koju su odabrali.
Навигација
[0] Списак порука
[#] Следећа страница
Пређи на пуно издање