Prvo, to za hrvatske reči da imaju jedinu namenu da se razlikuju od srpskih je obična izmišljotina u velikosrpskom stilu koja već pomalo zamara. Hrvati su možda reaktivirali neke reči koje su unekoliko bile potisnute iz upotrebe drugim rečima koje su se koristile na celoj teritoriji srpskohrvatskog, ali većina tzv. novohrvatskih reči su zapravo bile u upotrebi u Hrvatskoj i pre i posle raspada zemlje. Uopšte, ceo taj utisak je obična predrasuda: ja već mislim da Hrvati izmišljaju reči da bi se razlikovali od srpskih, i onda kad god naiđem na neku hrvatsku reč koja mi je nova, kao se prisećam kako su oni to pre govorili (na osnovu čega se samo prisećam, da mi je znati), i zaključim da su ovu reč izmislili samo da bi bila drugačija od srpske…
Istina je da se neke reči (i konstrukcije) u Hrvatskoj percipiraju kao srbizmi, i da se isto tako neke reči u Srbiji percipiraju kao kroatizmi, i protiv njih se vodi hajka samo zato što su tako percipirane — kao srbizmi, ondosno kroatizmi. Ne jednom sam čuo da neko nekog ispravi zato što je upotrebio "hrvatski izraz" (npr. sretan). Prema rusizmima ne postoji takva vrsta otpora.
Zapravo, običan govornik niti razmišlja niti zna koja je reč kog porekla. Da bi se povela hajka protiv nekih reči, potrebno je da ih neko prvo identifikuje kao nepodobne, a tu vrstu identifikacije niko ne sprovodi za ruske reči, iz razloga koji sam naveo. Tek onda počinje progon. S druge strane, uvek postoje dežurni policajci koji će tu vrstu identifikacije da vrše za hrvatske, engleske, nemačke itd. reči.
Primer zarez vs. zapeta to upravo potvrđuje. Da nisam čuo da je zarez navodno hrvatska reč, nikada to ne bih znao niti bi me uopšte interesovalo. Ali pošto je zarez navodno hrvatski, eto nama (nazad) zapete. A čija je zapeta? — Ruska, ali to već nikom ne smeta…
