Ako baš moramo transkribovati, pisao bih odvojeno — Pravopis iz 1993. ne normira ovu vrstu grafije, ali je opšti princip da u transkripciji možemo odstupati od spojenog i odvojenog pisanja u izvornom pravopisu.
И мени сасвим прија тај принцип, зато и нисам мотивисао оне „необичне“ варијанте изворним писањем, већ изворном мотивацијом за употребу збијенице место традиционалног изворног писања (што би било
Open Street Map).
Mislim da Prćić spaja lična imena radi pravilnog prenošenja cjelina (ime, prezime: Džon, Maklejn), ali u ovom imenu nemamo takve cjeline, tako da mi obavezno spajanje izgleda isuviše glomazno za naš jezik.
Ни мени спајање не делује као обавезно, само што бих разликовао два случаја.
Један је онај краћих збијеница, са две саставнице (рецимо до четири слога укупно) од којих ниједна сама за себе не говори ништа о именованом (потпуно егзоцентрична збијеница). Такве бих неизоставно писао обично спојено и с малим словом саставница. Овде спадају управо лична имена људи која помињеш, а ево и неких имена програма:
WordPerfect →
Вордперфект,
GwenView →
Гвенвју,
NetHack →
Нетхак.
Тежи ми је други случај, када збијеница има три или више саставница, па још и ако оне описију именовано (делимично или потпуно ендоцентрична збијеница). Такав је случај са
OpenStreetMap — ту се заиста ради о „отвореној“ (свима доступној за обраду) бази мапирања улица. Зато у овом случају размишљам о иновацији, некаквом „тешњем раздвајању“.
Sa druge strane, crtica mi djeluje kao prevelika inovacija […]
А можда тешње раздвајање није заиста неопходно када се име већ транскрибује. Јер док би на енглеском ендоцентрична збијеница била превише „млака“ у околном тексту ако се разбије, на српском би сама транскрипција уз велико слово на одговарајућем месту на неки начин говорила да се ради о личном имену. Можда ми се просто под утицајем енглеског као „одомаћеног страног језика“ (збијенице скоро једнако провидне као и матерњем говорнику) чини да би ваљало тешње уместо обичног раздвајања. Мада овај аргумент једнако иде у корист обичног састављања: ако нам је по значењу свеједно да ли је једна реч или више речи, зашто бисмо их раздвајали?