Ali to je generalna odlika prozodije, ne nekog konačnog skupa reči. Redukuje se svako kratko postakcenatsko /i/ ako je između suglasnika, nekad u [ɪ], nekad u [∅]. Nisam siguran da li su ta dva u slobodnoj varijaciji; rekao bih da se potpuno redukuje ako je bar jedan od susednih samoglasnika sonant koji može da postane slogotvoran, a [ɪ] inače (tj. čuva se slogotvornost). Pored ovog, /ao/ se redovno redukuje u /oː/ te se koristi se supin umesto infinitiva.
Evo ti anotiran početak Selimovićeve
Tvrđave, ako ti šta može
korstɪt (<< ovde se bogme gubi ceo slog),
otprilke onako ko štob ga
pročto prosečan učenik:
Ne mogu da pricam sta je bilo u Hoćinu, u dalekoj zemlji ruskoj. Ne zato što ne pamtim, vec sto neću. Ne vrijedi pričat o strašnom ubijanju, o ljudskom strahu, o zvjerstvima i jednih i drugih, ne bi trebalo pamtɪt, ni žalɪt, ni slavɪt. Najbolje je zaboravɪt, da umre ljudsko sjećanje na sve što je ružno, i da djeca ne pjevaju pjesme o osveti. Reći ću samo da sam se vratio. Da se nisam vratio, ne bih ovo zapiso, nit bi se znalo da je sve ovo bilo. Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo. Preplɪvo sam od kiša nabujali Dnjestar, i tako se spaso. Ostali su poklani. Sa mnom je došo i Mula Ibrahɪm, vojni pisar, s kojim sam se sprijateljio u ta tri mjeseca putovanja prema kućɪ, prema dalekom zavčaju, došo je zato što sam, plivajuć, izvuko iz opasne rijeke njegov probušeni čamac i sto sam ga, bolesnog, pola puta nosio, vuko, hrabrio, kad bi pao na koljəna ili lego na leđa, i nepomčno zurio u mutno tuđe nebo, želeć da umre. Nikome nisam pričo o tom Hoćinu, kad smo se vratlɪ. Mozda zato što sam bio umoran, i zbunjen, što mi je sve to hoćinsko izgledalo čudno, kao da se dešavalo u nekom drugom životu, pa i ja ko da sam bio drugi, ne ovaj sto je suznih očju gledo svoj rodni grad, jedva ga prepoznavajuć. Ništa nisam žalio, nisam bio pozlijeđen, nisam se osjećo prevaren, samo sam bio prazan i zbunjen. Kad sam ostavio mjesto učtelja, i djecu koju sam podučavo, išo sam u neku slavu, u neko svjetlo, a upo sam u blato, u nepregledne dnjestarske ritove oko Hoćina, među vaške i bolestɪ, u rane i smrt, u neopisiv ljudski jad. Iz tog čuda sto se zove rat, zapamtio sam bezbroj sitnica i samo dva događaja, i pričam o njima ne zato sto su teži od ostalih vec sto ih nikako ne zaboravljam. Prvi se tiče jedne bitke, među mnogima. Otmali smo se o jedno utvrđenje, pleter nabijen zemljom. Mnogo je ljudi pognulo u močvarama oko utvrđenja, i naših i njihovih, crna voda ritova postala je zagasitosmeđa od krvɪ, zaudaralo je na pradavno barsko korijenje, i na trule leševe, koje niko nije vadio. A kad smo zauzelɪ nasɪp, kad smo ga raznijeli topovma i glavama, zasto sam, umoran: kakav besmiso! Šta smo mi doblɪ, a šta su oni izgublɪ? I nas i njih okruživo je jedini pobjednik, potpuni mir prastare zemlje, ravnodušne prema ljudskom jadu.
Nadam se da sam obeležio sve navedeno. Nisam beležio druge prozodijske osobine, kao što su dužine ili prelaz akcenta na enklitiku.