Ово је мој утисак о целом правилу за придевски наставак -ск-, на основу неких ранијих разговора овде и на ОДФ:
К/г/х се несумњиво палатализују у ч/ж/ш (после чега се с из -ск- губи, а ж се једначи по звучности у ш).
Ако је испред к сугласник, наставак ће бити -шк- а не -чк-. Једини чест пример је Њујорк-њујоршки, али је Дуја једном давно споменуо и Жужемберк-жужембершки и Мајорка-мајоршки. Наћи ће се још понеки енглески пример с -рк - -ршки, а као пример без р имам Дандолк-дандолшки (из главе, не из речника).
Сад, да ли се исто тако палатализују и ц/з/с?
Ц се, изгледа, палатализује у словенским речима али не у страним: борац-борачки, Пожаревац-пожаревачки, Коњиц-коњички; Грац-грацки али Градац-градачки (два имена за исти град); Кемниц-кемницки али Камјеница-камјенички (опет два имена за исти град). Ц се природно палатализује и у новијим речима ако су домаће: дрипац-дрипачки.
З и с су ”остали” подложни палатализацији у неколицини старих речи и домаћих имена: крас-крашки, витез-витешки, Вис-вишки, Купрес-Купрешки, па ето ваљда и Врбас-врбашки. У страним речима се углавном не палатализују: Француз-француски итд.
Неке књиге староставне (не сећам се које) дају предност облицима -ск- (виски, купрески, па ваљда и врбаски) али бих се ја томе противио јер, колико знам, народ у свим тим местима користи -шк-.
Два изузетна страна дублета су париски/паришки и тексаски/тексашки, али је ту и у норми и у узусу (српском) преовладало -ск-.
Интуиција сугерише да се у новијим домаћим речима з и с (за разлику од ц) не би палатализовали, али не знам за примере.
И, зарад комплетне слике: неко спомену и речи лањски и вањски које сугеришу могућност да се иза целог правила крије јотовање а не палатализација. Али то су једини примери, па их можемо гледати и као изузетке.
