Глагол „требати” и инфинитивизација изричне реченице

[Astijanaks]

Управо сам прочитао саветодавну препоруку на главном делу сајта о глаголу требати. Ономе коме је порука овог саставка јасна, честитам. Стручна (и „стручна”) јавност некако би се и снашла, али оопште читатељство, којем је, претпостављам, савет намењен, мислим да ће прозорчић у  прегледнику затворити забезекнутије него што је било када га је отворило.

Зашто, о зашто се (наизглед) иста реченица наводи и у првој и у другој тачки? Добро, реченице су драстино другачије, у једној је падеж генитив, у другој номинатив, али где је, о где у Треба ми оловака тај други глагол? Шта је то „спој са глаголом”?

Зашто би се, о зашто „очекивало да глагол стоји у безличном облику” ако „реченична конструкција намеће” другачије решење?

Зашто се чини да су примери неправилни ако је правило „прецизно”? И које је то правило? Из које тачке?

На страну што је текст написан неким чудноватим стилом, али о томе други пут.

У цео проблем уплиће се други приступ. Наиме, ако је некоме неко или нешто потребно, глагол се конструише лично, а ако је потребно нешто учинити, лично.

Међутим, „ако безлични израз треба повезати са субјектом”, „ако треба приписати одговорност“, шта онда? „Инфинитив прелази у да + лични облик.”

То је та инфинитивизација уз глаголе хтења када је и у главној и у зависној реченици субјекат исти. Неки пример такве реченице, први који вам падне на памет?

Изричне реченице која може бити субјекта или објектна – бисте ли знали навести пример за такву реченицу, која може бити и једно и друго зависно од приступа?

[J o e]

Мислим да је то прерађени облик мог сажетка овог проблема који сам изнео на Вокабулару. Постоји једна реална грешка, у т. 1 треба да се дода „или у безличној конструкцији“ (где глагол мора да буде безличан). Осим тога, престилизоваћу мало недоумицу, пошто је више људи мењало, па јесте рогобатно.

Не стоји иста реченица у т. 1 и т. 2. Толико синтаксе ваљда знамо.

Очекивало би се да стоји безлични глагол зато, о зато што се ради о модалној употреби у сложеном предикату, где по правилу иде безлични облик, али у том случају, авај, не долази у обзир, јер се мора нагласити субјекат, што повлачи конгруенцију и лични облик.

„Чини се“ значи „Људи обично сматрају“. Односи се на т. 2.

У цео проблем уплиће се други приступ. Наиме, ако је некоме неко или нешто потребно, глагол се конструише лично, а ако је потребно нешто учинити, лично.

Просто напросто — нетачно. Купио је нову оловку, која је требалА да замени стару; Требало ми је оловака јесу примери који се не уклапају у твој „приступ“.

Међутим, „ако безлични израз треба повезати са субјектом”, „ако треба приписати одговорност“, шта онда? „Инфинитив прелази у да + лични облик.”

То је та инфинитивизација уз глаголе хтења када је и у главној и у зависној реченици субјекат исти. Неки пример такве реченице, први који вам падне на памет?

Изричне реченице која може бити субјекта или објектна – бисте ли знали навести пример за такву реченицу, која може бити и једно и друго зависно од приступа?

О твом стилу и кохерентности ових реченица да не почињемо. Шта ти у ствари хоћеш? О каквом инфинитиву причаш: треба да идем : требам ићи?