Гласовне промене

[Бруни]

Pa dogovorite se vas dvojica. I ako može malo detaljnije objašnjenje, po mogućstvu sa više od tri reči…

[Шоми]

Ја мислим да је ту палатализација. Сад гледам и код Клајна који потврђује то за суфикс -че (који је по азбуч. реду испред -чић, где важи исто): „[…] Иначе се -г и -х палатализују испред овог суфикса, оба дајући ш, као у слушче, Влашче, трбушче […]“.

Сачекајмо и Џоа.

[Vukvuk]

Da bi bila palatalizacija, potrebno je da nastavak ili sufiks počinje vokalom prednjeg reda — [e, i], ili da je istorijski tu bio takav vokal — [ь]. Ali ovde to nije slučaj: istorijski se radi o sufiksima -e, -ić, ispred kojih je vršena palatalizacija [k, g, h] > [č, ž, š], ali su onda perintegracijom nastali sufiksi -če, i -čić, ispred kojih se može vršiti samo jednačenje po mestu izgovora (jer je palatalizacija kao istorijska promena već bila završena, a nema osnova govoriti ni o analoškom vršenju palatalizacije).

[J o e]

Објашњење је већ Вуквук дао.

Сад чепркам по литератури. У Петровићевој Фонологији није дато доследно. Код алтернације /К/ ~ /Ч/  [< палатализације — Џ.] дат је пример суфикса -(ч)ић: вршчић, орашчић, кожушчић, али је сличан пример дат и под /с з/ ~ /ш ж/ пред палаталним консонантима: мех ~ мешчић. Шта је од тога грешка, бог зна.

Код Станојчић–Поповића и Стевановића експлицитно је једначење по месту изговора.

Код Симић–Остојића (Основи фонологије) дато је под алтернацијама акутских и грависних турбулената (читај: по месту творбе) Бишћанин, дршћем, дашћем. Не помиње се ништа слично под палатализацијом.

Тако је и код Белића (нема хч, али се дају примери за хћ : шћ). Код њега сам нашао и нешто што нисам другде: у Гроцка : Грочанин он види, осим к : ч, и цч : чч, што назива једначењем по начину изговарања.

ЕДИТ: Ево, и Хрватска граматика (Барић и др.) сматра једначењем.

[МатриксМара]

Ето, о томе причам…
А шта рећи ђацима?
Шта је тачно?
Ако је палатализација, она мора бити изазвана вокалом, зар не?
А откуд јспмт? Од множине? Од ТРБУСи уз наставак -чић (јер то и јесте деминутивни наставак).

[Шоми]

Једначење по месту творбе, Маро. Мој пропуст.

[J o e]

А шта рећи ђацима? Шта је тачно?

Одабрати једно од тумачења које ти је ближе и представити им тако. Ако су паметнији, дати им оба начина. Научити их да размишљају о појавама око себе, да не мисле да је граматика нешто за штребање.

Ако је палатализација, она мора бити изазвана вокалом, зар не?
А откуд јспмт? Од множине? Од ТРБУСи уз наставак -чић (јер то и јесте деминутивни наставак).

Дијахронијски мора, и то вокалима предњег реда, синхронијски не. Шта ћемо са ручурда, девојаштво, девојачки?
Зашто би једначење било према множини? Алтернација х : ш (баш као с : ш, з : ж, н : м). То је одавно прописано у средњошколској граматици, није нека измишљотина.

[МатриксМара]

Хвала на помоћи, љубазна дружино! 

[МатриксМара]

Ризикујући да будем досадна : гласовне промене у МОЗАК-МОЗГА?

[Шоми]

Непостојано а, па једначење по звучности.

[МатриксМара]

Прогресивно једначење?
Помислила и ја, али чекам благослов са ваше стране.

[Vukvuk]

Zapravo, ova reč je izuzetak.

Očigledno imamo redovnu alternaciju a : Ø, ali je alternacija k : g neobična utoliko što bi se, ako je smatramo jednačenjem po zvučnosti, to bilo progresivno jednačenje (prema prvom glasu u nizu), dok je jednačenje po zvučnosti u srpskom inače regresivno (prema poslednjem glasu u nizu).

Sa dijahronijske strane, radi se o analoškom poravnavanju, a ne o glasovnoj promeni. Sa sinhronijske strane takođe više smisla ima govoriti o izuzetku nego o glasovnoj alternaciji.

[Farenhajt]

Ovo će fonetičari bolje potkrepiti, ali pošto Poljaci kažu "mózg", mislim da je kod nas dijahronijski upalo nepostojano "a" umesto poluvokala, a kuriozitet je što se završno "g" obezvučilo.

Dakle, nominativ je zapravo supletivan.

[gertruda]

U jednoj zbirci testova iz srpskog jezika sam naišla na pitanje u kom se traži da se podvuku primeri sa nepostojanim a.  Ponuđeni  su: razabrati, soda, ka, kada i jednoga, a u rešenju su kao tačni navedeni razabrati i ka. Zašto baš ta dva? Zasto ne jednoga?

[J o e]

Граматике узимају да је у једнога, доброга, онога; када, сада последњи вокал покретни (факултативни) вокал, који се употребљава у складу са (истина, врло непрецизним) законима еуфоније, док а у разабрати, разазнати; са, ка третирају као непостојано, настало на том месту законом вокализације полугласника.

То је историјски тачно, али сумњам да у савременом приступу треба инсистирати на таквој дистинкцији. У прилог томе иде тумачење да је а у са на сасвим сличан начин факултативно као у сада (донекле и у једнога). Што се тиче к : ка, ту је дискутабилно је ли реч о алтернацији, будући да се ради о две лексеме (још, додуше, непризнате као такве у речницима), међу којима не важи однос алтернативности, фонолошки или морфолошки условљене.