Слажем се да између старословенског, српскословенског и рускословенског нема великих разлика, али немој сметнути с ума да је црквенословенски који се данас користи у нашој цркви
рускословенски језик – руска редакција старословенског, уведена из политичких разлога 1726. у школе и богослужење. Она је вишеструко ближа данашњем руском језику него српском, а то се посебно види у изговору. Довољно је узети изговорну вредност нпр. малог јуса, која је у српскословенском (дакле, књижевном, исто као и у старосрпском) била
е, једнако и данас, док је у рускословенском
ја (чак је и у старословенском била ближа српској вредности). Та особина, рецимо, заједно са вокализацијама
ер, ор, ре, ро за наше
р и
е/о за наше
а – није мала препрека за разумевање његовог звучног израза, а црквенословенски се данас изговара (чита и пева).
Поуздано знам да већина људи који редовно, па и свакодневно, иду у цркву
немају представу који је тачно смисао текста који слушају. Разумеју кључне речи,
Христе Боже, молим тја, спаси нас, милосердије и сл., али структуру и смисао реченице –
никако. Чак ни ја, који га помно учим и стручно изучавам већ најмање петнаестак година, свештенике који певају неразговетније или оперски не могу да пратим, иако бих писани текст разумео. А колико је његово превођење заметан посао, знам из најнепосреднијег искуства, па ми није вероватно да неко ко само гаји добре намере према црквенословенском и похађа богослужења може то исто да учини.
Однос према метафорама који заступаш неприхватљив је са филолошке стране (на њима почива језик и мишљење), а мислим и са теолошке. Ако хришћанин мисли да ће некога саблазнити називајући Бога јагњетом – што је Христов атрибут већ две хиљаде година на свим језицима света, а ако ништа друго и библијски цитат, и ако жели то да
прикрије, то не може бити здраво. Шта му тек може пасти на памет да предузме са
једењем Тела Христовог и
испијањем Крви. (У том погледу је и недавно инсистирање вл. Иринеја на термину
ложица ум. традиционалног српскословенског и народног
лажица чист промашај, који његовој филолошкој ерудицији не приличи.) – А и на црквенословенском зар имаш неке много другачије речи:
агње (
агњец) и
невјеста? Није шија него врат.
Ако би се прешло на српски, стари језик би могао да се и даље чува задржавањем речи које би прецизирале значење или показивале језички континуитет (нпр.
благоутробије). А могао би се користити с мером и повремено, па и наизменично на богослужењима – онда када народ усвоји значење текста.
Тачно је да превод на српски сачињен без осврта на појачку праксу, каквих је највише, није певљив. Али да се не може превести тако да се лако пева – није тачно. Знам на основу пуно искуства. То је још један – уз инсистирање на некаквој мистичности и божанствености старих језика, коју цитираш – од митова које заступају поборници црквенословенског. Он је „тајанствен“ само зато што нама (и никоме) није матерњи, па с музичке стране можеш да му радиш
шта хоћеш – како год да искројиш текста на црквенословенском, не поштујући чак ни руска ни српска места акцента, то неће нарушити ничије језичко осећање, јер оно не постоји. Отуд је кројење српског текста неупоредиво теже, али и те како могуће.
Нема отачке традиције која би подупрла тезу о узвишености или светости неког језика. Штавише, та идеја се управо од Ћирилове мисије назива
тројезичном јересју, а јеванђеље се, од Педесетнице, проповеда на свим језицима света.
На крају, сигуран сам, опет на основу богатог искуства из расправа на ову тему, да те нећу уверити у оно што знам и мислим. Волео бих само да интересовање и познавање црквенословенског искористимо за оно што је корисно, као што је ова започета тема, а не на узалудно доказивање.
тема: Старословенски језик, писање на рачунару (Прочитано 33140 пута)