Приањати је једини домаћи глагол који је изузетак од -иа- → -ија-, а и то вероватно јер је несвршени вид од прионути. Иако је настало срастањем. На крају речи обавезно долази позиционо ј, иначе би коси падежи били… (Миа-**Мии). Јест ретко -иа-, али јавља се увек на почетку или у средини речи.
Duja je mislio da je IA ne retko nego apsolutno nemoguće u našem normiranom pismu, što nije tačno. Dakle, razumemo se sad, IA nije nemoguće nego moguće. Postoji potvrđen opšti obrazac (I+A sklopljeno prefiksacijom) a postoje i reč-dve s IA mimo tog obrasca.
Ako bismo da preciznije ograničavamo "okej, moguće je, ali samo u ovakvim ili onakvim slučajevima", bio bih oprezan s argumentacijom poput "nije moguće na kraju reči, jer ga nijedna od ove nekolicine potvrđenih reči nema na kraju". Možda stvarno ne može, a možda je i to samo zato što je tih reči jako malo - da ih je više, ko zna šta bi se još među njima našlo.
Ako kažemo "ne može na kraju reči zbog problema s kosim padežima"? Prihvatamo genitive Tee, Lee, Andree, Fransoaa, Benoaa, dative Juu, Gruu, Susumuu, instrumentale Mažinoom, Poom. Uz njih takve ne vidim da bi Mii (Tii, Zii) moralo biti automatski neprihvatljivo samo zbog udvojenog vokala.
Da doprinesem primerima o implicitnom naglasku s J:
Znam strankinju koja se potpisuje kao
Lya (u govoru se rimuje s Mia, ne Mija). Jedini način da se to danas prenese u srpski je Lija, što me prirodno upućuje samo na izgovor
Líja, nadimak za lisicu.
Ali recimo zapisi Tija i Zija me ne bi tako čvrsto gurnuli na tu stranu. Čvrste analogije s nekim domaćim rečima *tíja, *zíja nema (sem ako nekoj Tijani tepate Tija) a slabašna analogija postoji s određenim pridevom tȉjā (iz pesme o Moravi) i muškim imenom Zȉjā (Zijah). Ne bih odlučno pročitao kako treba, ali se bar ne bih lako ni zaleteo na pogrešnu kao s Mijom i Lijom, nego bih zastao za časak. Svestan sam da je ovo stvar navike, samo kažem kakva je moja navika, kad se već o tome priča.