Мија или Миа

[Бруни]

Ili se ne sećaš. Mene npr. u osnovnoj nikad nisu pitali gramatiku jer sam lepo pisala, pa je nikad nisam ni učila, te se stoga i ne sećam šta su me učili a šta nisu. U srednjoj, znam da su nas davili s analizom rečenice (što meni nikad nije bilo jasno, niti će biti), ali se ne sećam da su nas učili pravopisu.

[Stoundar]

Ja bih dodao U P O Z O R E N J E u formular za matičnu knjigu rođenih.

[Миланче]

Такво правило сигурно нисам учио, а верујте да сам српски растурао што се тиче граматике у основној. После у гимназији уопште нисмо граматику ни радили. За 4 године граматици смо посветили можда 10 часова. Верујте, сећао бих се ја таквог правила. Мада, могуће је да су професори криви. Питајте неког у околини, ако познајете да ли су икад чули за та правила.
Ево сећам се само једном да су рекли да се био пише без Ј и да се Азија пише без Ј. То би било то.

[Соња]

да се Азија пише без Ј.

[Бруни]

и да се Азија пише без Ј

Jesi siguran da je BEZ?

Pazi, nije ništa čudno to što pričaš. Svašta su nas učili da je ispravno/neispravno, pa sam tek sa trideset i kusur godina saznala da to i nije baš tako. A tokom svih ovih godina družeći se ovako virtuelno sa drugim ljubiteljima lepe reči, videla sam da nisam jedina. Tipične greške koje zapravo i nisu greške, a zbog kojih smo bogami i kečeve dobijali jesu zadnji u smislu poslednji, obadvojica i sl. Tako da od svega tu ima pomalo. Malo smo mi zaboravili, malo su nastavnici podbacili… Tako da na kraju, ako nisi neko ko se svakodnevno bavi jezikom, bilo amaterski, bilo profesionalno, ponekad se iznenadiš kad čuješ da je nešto pravilno ili nepravilno. U svakom slučaju, treba uvek proveravati po knjigama, jer čak i oni koji su dobro obavešteni često to rade.

[NouvelleVague]

Имам другарици која се зове Адриана, и увек се изнервира кад јој погрешно напишу име. Шта ћеш кад јој име није у складу са српским језиком. Штета што се у школи не учи да између И и А треба да стоји Ј, као и између И и Е, И и У. Знам да има неких изузетака. 

A kod mene obratno. Izbace mi N, I, J. Osakate mi ime i pored onih gnusnih nadimaka koje mi nadenuse.
Moram da dodam da ni nas nisu ucili u osnovnoj o tim pravilima. Nazalost, sto su manja mesta, manje se uci, salju se nezainteresovani/e ucitelji/ce (a i neki neizivljeni, kompleksasi koji su trebali kod psihologa pre nego su dobili dozvolu za rad da ne bi radili i mladim narastajima ono sto su nekada sami doziveli od starijih), ili neki koji su studirali neki drugi jezik ili nesto drugo pa se provuku da rade kao ucitelji a najosnovnije stvari ne znaju i ne zele da nauce ali se ispijaju kafe, omalozavaju deca ciji roditelji nisu bogatasi i ne donose darove uciteljicama… Ako smo nesto radili a da ima veze sa pravopisom i fonetikom to je bilo jedino kada smo u drugom delu osnovne skole radili fonetiku i potom na kraju 8. razreda kada smo se spremali za prijemni. O srednjoj skoli necu ni da govorim. Tu bolje da stavim krst i da se ocita molitva za one koji su otupeli, izgubili i ono sto su znali, izgubili kompas…

Videcu za par godina kada mi malecka krene u skolu, kakvo je stanje.

Ali kako ce onda biti kada uzme i prenosi moje ime na neko strano? Ostaje mi ime Andrijana ili Adriana? Kako ce da izgovaraju ime? Ako je neko Mia, moram tako da ga pisem i da ga izgovaram, prenesem i u srpskom iako nije po srpskim pravilima. Znam da u Italiji mojoj tetki izbace J pa je Daniela. Pa se nateze da bar napisu to slovo J.

[Stoundar]

Na engleskom: ANN-dree-ANNA, -dre-JAYNA?
Na njemačkom: andrijAAnaa?

[NouvelleVague]

ahahaha pa poslala bih pogledom razne sekire ka njima.  Verujem da bi mi u pisanju skinuli po koje slovo. 

[Миланче]

Пардон, била је написана без Ј и онда ти требаш да подвучеш и исправиш.

[Соња]

А, па тако кажи.

[VPF]

Naša fonotaktika dopušta -ea-, makar samo u rečima stranog porekla (reakcija, neaktivan, ideal), ali nipošto -ia-.

iako, prianjati, triangl

Ni ako nam ustreba "priambulantni" nećemo mu udevati J.

IA je retko, ali postoji.

[Шоми]

Приањати је једини домаћи глагол који је изузетак од -иа- → -ија-, а и то вероватно јер је несвршени вид од прионути. Иако је настало срастањем. На крају речи обавезно долази позиционо ј, иначе би коси падежи били… (Миа-**Мии). Јест ретко -иа-, али јавља се увек на почетку или у средини речи.

[Belopoljanski]

Некако ми Ј иза акцентованог И и Е вуче на дуг нагласак. Можда по аналогији ми̏о и Ми́јо, Ле̏а и Ле́ја и сл. Тако ме и запис Мија не упућује на изговор Ми̏ја, чак ми и то Ј делује сувишно, као у бијо, радијо. Шта ћемо са људима који се заиста зову Миа, то јест, то им пише у крштеници и личној карти? Миа Беговић, пок. Миа Оремовић… Ево, гугл-претрага ми даде и Миу Чорак, прву и највећу балерину са наших простора и неку РТС-ову забавну емисију о некој Мии и Павлу и сл.

Знам да постоје људи уписани и као Мијодраг и сл., али некако ми се Миа чини као обичније у пракси. Бар ми не пада на памет ни једна Мија.

[Vukvuk]

Приањати је једини домаћи глагол који је изузетак од -иа- → -ија-, а и то вероватно јер је несвршени вид од прионути.

Prianjati nije izuzetak već se piše bez <j> zato što je to spoj prefiksa i osnove.

Slažem se da Mija vuče na izgovor sa dugouzlaznim, a Mia sa kratkosilaznim. To je verovatno neko skriveno fonološko pravilo.

[VPF]

Приањати је једини домаћи глагол који је изузетак од -иа- → -ија-, а и то вероватно јер је несвршени вид од прионути. Иако је настало срастањем. На крају речи обавезно долази позиционо ј, иначе би коси падежи били… (Миа-**Мии). Јест ретко -иа-, али јавља се увек на почетку или у средини речи.

Duja je mislio da je IA ne retko nego apsolutno nemoguće u našem normiranom pismu, što nije tačno. Dakle, razumemo se sad, IA nije nemoguće nego moguće. Postoji potvrđen opšti obrazac (I+A sklopljeno prefiksacijom) a postoje i reč-dve s IA mimo tog obrasca.

Ako bismo da preciznije ograničavamo "okej, moguće je, ali samo u ovakvim ili onakvim slučajevima", bio bih oprezan s argumentacijom poput "nije moguće na kraju reči, jer ga nijedna od ove nekolicine potvrđenih reči nema na kraju". Možda stvarno ne može, a možda je i to samo zato što je tih reči jako malo - da ih je više, ko zna šta bi se još među njima našlo.

Ako kažemo "ne može na kraju reči zbog problema s kosim padežima"? Prihvatamo genitive Tee, Lee, Andree, Fransoaa, Benoaa, dative Juu, Gruu, Susumuu, instrumentale Mažinoom, Poom. Uz njih takve ne vidim da bi Mii (Tii, Zii) moralo biti automatski neprihvatljivo samo zbog udvojenog vokala.


Da doprinesem primerima o implicitnom naglasku s J:
Znam strankinju koja se potpisuje kao Lya (u govoru se rimuje s Mia, ne Mija). Jedini način da se to danas prenese u srpski je Lija, što me prirodno upućuje samo na izgovor Líja, nadimak za lisicu.

Ali recimo zapisi Tija i Zija me ne bi tako čvrsto gurnuli na tu stranu. Čvrste analogije s nekim domaćim rečima *tíja, *zíja nema (sem ako nekoj Tijani tepate Tija) a slabašna analogija postoji s određenim pridevom tȉjā (iz pesme o Moravi) i muškim imenom Zȉjā (Zijah). Ne bih odlučno pročitao kako treba, ali se bar ne bih lako ni zaleteo na pogrešnu kao s Mijom i Lijom, nego bih zastao za časak. Svestan sam da je ovo stvar navike, samo kažem kakva je moja navika, kad se već o tome priča.