Engleska najranija istorija puna je takvih mističnih priča. Evo ovde ću da nalepm svoj prevod jedne knjige na španskom koja obrsađujevelike zablude na filmu i u savremenoj kiulturi u zvez sa nekim poja ama.…
Nije Artut (nisam stghla još do Artura) ali će ti i ovo verovatno biti zanimljvo, jer se rtadi o drugom mističnom legendarnom bičzu engleske istorije…
Strelac u zelenim hulahopkama
(o velikodušnim razbojnicima)
Sakrivena duboko u šumi, beše jednom jedna nezavisna republika dobrih i pravednih ljudi koji su bili proganjani i osuđivani samo zato što su bili ubogi, siromašni i ugnjeteni i zato što su gajili nadu da će im se sudibna promeniti. U međuvremenu, posvetili su se otimanju bogatstava koja su bogataši stekli na nepošten način i deljenju istih najsiromašnijima. Radi se o mitu o dobrom lopovu koji postoji u praktično svim kulturama i u svim delovima sveta i koji se stalno iznova nudi u legendama, romanu i na filmu. Najveći predstavnik ovog arhetipa je jedan strelac u zelenim uzanim hulahopkama koji je živeo u Šervudu i koji se odazivao na ime Robin od Lokslija, poznatiji kao Robin Hud. Jedan učeni gospodin kao što je Erik Hobsbom , zainteresovan za analizu istorije iz drugih perspektiva, zapisao je da je Robin Hud, plemeniti lopov, tip je najpoznatijeg i svetski poznatog razbojnika, najviše opevan heroj u baladama i pesmama.
Ovaj bajkoviti epski lik bio je više puta obrađivan u sedmoj umetnosti. Postoji jedna značajna nema verzija iz 1922 godine u kojoj Daglas Ferbanks pokazuje svoju nadarenost za avanturističke filmove. Ali bez sumnje najviše sreće je u ovoj ulozi imao Erol Flin, u pravom smislu reči heroj avanturističkih filmova tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka; tip čiji je život sam po sebi već bio roman, i koji je na ekranu bio gusar, razbojnik, engleski špijun u Indiji ili general Kaster kod Litl Big Horna. Rođen uTasmaniji (Australija) 20. juna 1909. godine i umro 14. oktobra 1959. u Vankuveru, bio je poznat kao ženskaroš i avanturista, čak se priča da je u stvarnom životu bio i nacistički špijun, što se nikad nije dokazalo. Pio je ko smuk, voleo je more i mačevao je veoma vešto zbog čega je bio idealan glumac za tu vrstu filmova. Godine 1938. bio je protagonista filma Avanture Robina Huda u produkciji Vorner brosa i režiji Majkla Kertiza u kojem su pored njega glumili i Olivija de Hevilend (Marijan), Klod Rejns (princ Džon), Melvil Kuper (šerif od Notingama) i Ijan Hanter (Ričard Lavlje Srce).
Ovaj film sam po sebi ima sopstvenu malu priču. Bio je jedan od prvih u kojima se upotrebila tehnika u boji, što je neverovatno povećalo upečatljivost scena u prirodi kao i sjajnih haljina i oklopa. Bila je to jedna od važnijih produkcija Vorner brosa koji je sve ostalo gurnuo u drugi plan kako bi ovaj projekat odradio kako treba i koji je izabrao dva glumca koji su se proslavili ne samo zahvaljujući svojoj maestralnoj glumi, već i zbog svojih sukoba sa rukovodstvom studija. Na primer, Olivija de Hevilend, čiji je talenat bio otkriven u pozorištu dok je glumila u Šekpirovom komadu San letnje noći. Glumica je pokazala istu hrabrost kao Marijan od Šervuda, — na kraju je odvela studio pred sud zahtevajući da je, uprkos ugovoru, ne teraju da glumi u lošim filmovima za koje je ona smatrala da ne doprinose njenoj karijeri. U pravnom sistemu SAD njena pobeda u sudnici je krštena kao "rezolucija Hevilend" kojom je dobila pravo da bira svoje uloge.
Tridesetih godina prošlog veka Vorner bros je vrlo uspešno otpočeo stvaranje novog filmskog žanra — pored tzv. filma noar i filmova o gangsterima — čija bi tema bio turobni svet probisveta i zločinaca. Za početak ove avanture, Vorner bros je odabrao junaka iz šume. Međutim, desilo se da je drugi veliki studio, Metro Goldvin Majer, imao prava na libreto koji vbi bio osnova za scenario za operetu. Na kraju je sklopljen dogovor da Vorner bros snimi epski film, a MGM mjuzikl. Tada je Vorner bros za ulogu Robina Huda odabrao jednog od svojih najznačajnijih glumaca: Džejmsa Kegnija.
Ovaj veličanstveni glumac se već bio odomaćio u ulozi kralja podzemlja, i bilo bi zanimljivo videti ga u uskim hulahopkama kako odapinje strele bez prestanka. Ali Kegni se posvađao sa upravom studija i ostavio ih na cedilu i bez glavnog junaka. Onda je Vorner bros primetio Australijanca koji se proslavio ulogom sa značajnom dozom mačevanja u filmu Kapetan Blad. To je bio Erol Flin koji je tako dobio ulogu po kojoj će biti upamćen. Takve stvari se dešavaju na filmu: slučajnost ti može doneti večnost. Samo se treba podsetiti da je jedan od prvih izabranih glumaca za lik Rika u Kazablanki bio Ronald Regan, koji je odbio ulogu. Na kraju, uloga je pripala glumcu koji je do tada imao mnogo više uspeha u pozorištu nego na filmu: Hamfriju Bogartu. Istorija se tako piše. Na kraju, Amerikanci su imali Regana kao predsednika osam godina, a mi, ljubitelji filma imamo Bogarta kao Rika za celu večnost.
Još jedan u nizu glumaca koji su okušali sreću u ulozi dobrog razbojnika bio je i Kevin Kostner, koji je 1991. godine snimio Robin Hud: princ lopova, u režiji Kevina Rejnoldsa, film koji je, pored Meri Elizabet Mastroantonio (Marijan), Alana Rikmana (šerif od Notingema) ili Šona Konerija (Ričard), takođe sadržao i lik crnog muslimanskog ratnika (Morgan Friman) koji pomaže glavnom junaku.
Već pomenuti Koneri igrao je glavnog junaka u prelepoj poetičnoj dekadentnoj priči o ovom junaku u filmu Robin i Marijana snimljenom 1976. u režiji Ričarda Lestera (koji je inače sniman u Galiciji) i u kom je Odri Hepbern bila Marijan, Robert Šo prepredeni šerif, a Ričard Haris kralj Ričard. Ovo delo nam prikazuje vrhunac legende — smrt glavnog junaka, koji prisustvuje završnoj reči engleskog kralja i koji po povratku kući mora opet da se suoči sa svojim protivnikom koji ne ostavlja na miru ni njega ni njegovu ženu, koja je otišla u kaluđerice. U završnoj sceni Robin na samrti u samostanu uz pomoć Marijan pije napitak i određuje gde želi da bude sahranjen tako što odapinje strelu, svoj poslednji hitac, kroz prozor.
Bilo je i drugih, manje ili više uspešnih ostvarenja u kojima se pripoveda ova legenda, i sva ona uglavnom obuhvataju osnovne crte tradicije, a to su: Ričard Lavlje Srce, dobri i pravedni kralj, otišao je u Krstaški rat i na povratku kući dopao je zatočeništva, što je njegov mlađi brat, Jovan bez Zemlje, iskoristio i krunisao se za kralja, potpuno ignorišući postojanje prvenca, koga namerava da ostavi u rukama njegovih tamničara. Zakon i pravda prave društvo Ričardu u tamnici dok u Engleskoj otpočinje period progona i bezakonja čiji su glavni protagonisti pomagači onog koji je na vlasti i koji su normanski vitezovi. Jedan od žrtava novonastalog bezakonja je i pristalica kralja Ričarda, zemljoposednik po imenu Robin od Lokslija koji je nateran da se odmetne i da pobegne u šume Šervuda gde će naći druge koji su isto tako proterani sa svojih poseda i koji su isto Saksonci kao i on sam, organizovane u bandu koja pljačka sve bogataše — uključujući i popove koji su takođe živeli ko bubrezi u loju, a na račun svojih parohijana — i deli plen poniženim seljacima, čin koji im je doneo čuvenje bez premca. U međuvremenu, Robin se zaljubljuje u štićenicu jednog normanskog plemića s kojim dolazi u sukob kad Ričard uspe da se dokopa slobode i da se vrati na ostrvo gde se vraća na presto i ponovo uspostavlja mir i jednakost među svojim podanicima.
Izuzimajući lik kralja Ričarda, koji će kasnije biti detaljnije obrađen, saga o Robinu Hudu je u čvrstoj vezi sa engleskom usmenom i književnom tradicijom koja praktično nastaje s kraljem Arturom, završava se sa dinastijom Planagenet i u uskoj je vezi sa invazijama na ostrvo koje su se ređale jedna za drugom tokom tih vekova, a ponajviše sa onom iz 1066. godine koju su izvršili Normani. U glavnim crtama, radi se o dolasku drugih naroda, o sukobu sa stanovnicima ostrva i o njihovom konačnom ujedinjenju u jednu zajedničku domovinu, Englesku: nešto kao rađanje jedne nacije. Na taj način, kulminacija dogodovština kao onih koje vidimo u romanima kao Ajvanho ili filmovima Crna ruža, jeste dobri kralj koji želi da bude vladar svih svojih podanika ne praveći razliku među njima. Lik Robina Huda nastaje u sred ove krize. Međutim, postoji i drugi fokus: socijalni konflikt koji deli zemlju ne samo na Saksonce i Normane, nego takođe i na bogate i siromašne. Na ovaj način, velikodušni razbojnik odabrao je stranu u mračnom periodu u kom su baroni dizali ustanke, i nezadovoljstvo seljaštva raslo, i koji doživljava vrhunac izbijanjem narodne bune 1381. godine.
Kao mnoge druge legende, i ova o Robinu Hudu ima realnu osnovu — istorijski lik koji se vekovima postepeno menjao, sve dok konačno nije dobio mitske osobine. Problem je u tome što nije najjasnije oko je bio originalni začetnik epopeje, štaviše, ima nekoliko kandidata. Dakle, postoje dve teorije na osnovu kojih se određuje prethodnik književnog i filmskog junaka. Po jednoj, on je plemić koji je živeo u prvoj trećini 12. veka. Dva podatka čine osnovu ove tvrdnje: opevan je u baladama čiji stihovi govore o osobama tog društvenog sloja jer su te balade i bile upućene njima, a ne celom engleskom narodu; i drugo, zato štoje vešto baratao mačem i lukom, oružje koje je bilo rezervisano za visoku klasu. Prema tome, ne govorimo o razbojniku na socijalnom planu, nekome ko je postao odmetnik jer se digao protiv nepravde koju je trpeo narod, već o plemiću koji je prešao na drugu stranu zakona zato što je pripadao onoj strani koja je bila protiv kralja Džona.
Druga teza ga smešta daleko od Ričarda i Džona, konkretno 100 godina kasnije, tokom vladavine kralja Edvarda II (1307–1327). U to doba izbio je ustanak protiv kralja i njegovih saradnika koji je predvodio grof od Lankastera i koji je na kraju bio ugušen. Kao posledica njegovog položaja, kralj mu je konfiskovao celo imanje i Robin Hud, koji se s njim borio, morao je da se odmetne u šumu kako bi preživeo. U ovom stilu, naš razbojnik je čovek sa sela koji se kiže protiv nepravde i iznuđivanja koje trpe oni najsiromašniji. Zato postaje popularan među seljacima koji će se na kraju dići na ustanak 1381. godine.
Tačno je da je Robin Hud junak iz balade. U jednom od prvih književnih dpojavljivanja, on je burleskni lik koji se zabavlja tako što tera druge da se biju. Kasnije sazreva i pretvara se u junaka koji se bori za slobodu, plemića koji se suprotstavlja vlasti kako bi povratio svoje mesto u društvu, čoveka koji želi da ukine nepravdu i romantičan lik zaljubljen u Marijan. Ali, kako podseća Hobsbom, "razbojnici pripadaju istoriji zabeleženoj u narodnom pamćenju, koja se razlikuje od zvanične istorije iz knjiga". Zato su njegovi podvizi opevani iz generacije u generaciju pre dolaska prvih štamparija. Dolazak ovog izuma u Englesku početkom 15. veka omogućava nastanak prvih štampanih referenci u vezi sa ovim junakom u kojima je on predstavljen kao plemić koji uz to postaje i mali zemljoposednik. Potraga za korenima mita i njegovim tragom u poemama i pesmama bila je predmet istraživanja naučnika zainteresovanih za temu, koji su našli tragove u vremenu pre Gutenberga. Tako da se pominje neki Vilijam Roubhud u 13. veku, iako najstarija dela koja ga pominju datiraju iz prve trećine 14. veka. Džon Fordan, kanonik iz Aberdina, u svojim škotskim hronikama smešta Robinove dogodovštine u 1266. godinu. Međutim, pravim ocem ovog lika smatra se Vilijam Langland, koji ga pominje u svojoj epskoj poemi Petar Orač (Pears Plowman). Zatim, u Historia Majoris Britanniae škotskog istoričara i naučnika Džona Mejdžora takođe postoji važna referenca o njegovom postojanju. Ovo delo ga smešta u vreme kralja Ričarda Lavlje Srce i stvara epopeju o Saksoncu koji se suprotstavlja Normanima. Tu epopeju će definitivno uobličiti romanopisac Volter Skot pošto je u svoj roman Ajvanho uveo lik Robina Huda sa osobinama revolucionara koji se bori protiv nepravde princa Džona i njegove bande Normana.
U svakom slučaju, očigledno je da još niko nije uspeo da otkije ko je pravi Robin: niko ne može sa sigurnošću da tvrdi ko je on bio, niti bilo koji do sad navedeni tekst otkriva ko je bila osoba koja je poslužila kao osnov celoj kasnijoj legendi, a kandidata ima na pretek. Na primer, plemić po imenu Falk Fic Varino rođen negde oko 1170. Pošto mu je umro otac, lord Vitington, zbog lažnih otužbi je bio prognan, a imanje i titule su mu bili oduzeti. Bio je pomilovan 1203. godine, da bi se ponovo pobunio protiv kralja sa drugim baronima 1215. Pisac Grejam Filips smatra da se radi o njemu, jer jedan stih iz 1377. godine govori o Robinu Hudu i Randolfu, grofu od Čestera, a slučaj je hteo da je jedini razbojnik koji se pridružio Randolfu bio upravo Falk. Takođe se lepo podudarilo da se upravo ovom plemiću pripisuje da je potomak kralja Artura, a njegova dobra se stavljaju u vezu sa čuvanjem svetog Grala.
Drugi kandidat: ser Robert Foliot zajedno sa nekim svojim potomcima; porodica ogrezla u zločinu u 12. veku je, kako to tvrde neki istraživači legende, koristila taj nadimak kako bi činila nevaljalstva po Notingamširu. Takođe: Robert de Kim, Saksonac, u 13. veku je učestvovao u krađama i nemirima. Ima još: Robert Hud, podstanar nadbiskupije Jork koji je 1226. pobegao zbog dugova, sudeći prema onome što je otkrio jedan radoznalac 1852. u sudskim zapisima grofovije. Poslednji kandidat koga ćemo pomenuti bio je zakupac, takođe se prezivao Hud i živeo je u doba Edvarda II. Oženio se izvesnom Matildom i učestvovao je sa svojim gospodarem, grofom od Lankastera, u ustanku. Bio je prognan, ali ga je kralj kasnije pomilovao, pa je čak postao i kraljevski komornik.
Santiago Tarin: Viaje por las mentiras de la Historia univerzal