Eto, juče je objavljeno da je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost moj omiljeni hispanoamerički pisac, Mario Vargas Ljosa. Pripada pravcu društvenog realizma (realismo social) i pisao je od politički angažovanih romana vrlo oštre kritike hispanoameričkih diktatura, preko autobiografskih do erotskih tematika. Uglavnom sva dela su prevedena na srpski. Da pomenem neka:
Grad i psi, Tetka Hulija i piskaralo, Razgovor u katedrali, Jarčeva fešta (ovo ne znam da li je ovako prevedeno, jer sam ovo čitala u originalu), Panteleon i posetiteljke, Pohvala pomajci…
Da li je neko čitao nešto od njega, i kako vam se dopada? Da li mislite da je nagrada zaslužena?
Meni lično se najviše dopada Razgovor u katedrali, ponajviše zbog forme koja se, ako se dobro sećam, zove "kineska kutija", sadrži četiri životne priče koje se odvijaju u Peruu u doba diktature Manuela Odrije, i koje su međusobno višestruko isprepletane, a da njihovi glavni akteri nisu toga ni svesni. Štaviše, ni sam čitalac to nije, jer je radnja izlagana skakanjem iz prošlosti u sadašnjost i obratno, bez ikakvih uvoda i objašnjenja, tako da čitalac mora da bude vrlo pažljiv da bi pohvatao ko je ko. Postepeno, sam čitalac otkriva veze među likovima i povezuje ih, a svako novo poglavlje je novo otkriće neke nove veze koje često puta šokiraju.
Lično mislim da je Nagradu trebalo da dobije mnogo ranije, jer je po meni jedan od retkih pisaca koji zadržava raznovrsnost i uvek svakom knjigom prča nešto novo. Npr. Markes, kog sam isto dosta čitala, na kraju (po meni, of kors), samo se ponavlja, i ne nalazim u ovim novijim knjigama ništa revolucionarno novo i zanimljivo, različito od onog što sam već pročitala u njegovim ranijim delima, što mi se npr. kod Ljose ne dešava.