Српски језички атеље > Књижевност

Školska lektira

(1/9) > >>

Jelen@:
I pre par decenija, kad sam bila dete, pričalo se da je obavezna školska lektira bez veze, da decu bespotrebno maltretiraju profesori i da ju je vreme pregazilo. S obzirom na to da sam na neki način odrasla među knjigama, smatrala sam da mi je, kao učeniku, dužnost da pronađem u tim lektirama zbog čega ih je neko preporučio i uvrstio u obavezne. Morala sam da ih čitam, a ruku na srce, i želela. Imala sam takve profesore književnosti koji su svoj posao s ljubavlju obavljali i koji nisu smatrali da je bilo koja lektira besmislena. Čak smo i sami uvideli u srednjoj školi koliko je besmisleno i gotovo beskorisno ono što smo sami hteli da pročitamo, pa nam je profesor dozvolio i ozbiljno obradio baš tu lektiru s nama. Reč je o Strahu od letenja.
I danas je povika na lektiru. I stručna i nastručna lica kažu da je lektira prevaziđena, baspotrebna, da mora da se menja. Prilično pratim književna dela za decu i mogu reći da nisam baš naišla na puno modernih dela koja bi uspešno mogla da zamene preporučene lektire.
Šta biste vi, kao stručnjaci u ovoj oblasti na sve ovo rekli?

Бруни:
Pa kao prvo, teško da smo ovde svi listom stručnjaci u oblasti kad je književnost u pitanju. Eventualno smo ljubitelji amateri. Ima nekoliko osoba koje su završilie baš svetsku književnost ali su retke. Štaviše, mislim da se radi samo o jednoj osobi, bile su dve, ali jedna nas odavno više ne posećuje (prestao da dolazi kad je otkrio Fejsbuk, po njegovim rečima :D)…

Lično mislim da bi dosta toga trebalo promeniti, osavremeniti, prilagoditi modernom vremenu i vrednostima modernog društva, da npr. gomila knjiga iz tamo nekog 19. veka nije potrebna, da je rodoljubiva domaća književnost ne samo bespotrebna i prevaziđena (koliko se god nekom dopadalo Ostajte ovdje, svako ko je živeo i proživeo devedesete shvata koliko je ta pesma u današnjim okolnostima besmislena, npr.). Treba ubaciti knjige koje uče decu pre svega toleranciji i ljubavi ka različitom (u današnjem svetu rastuće netrpeljivosti, i porastu popularnosti krajnje desnih partija, koje se u mnogim zemljama graniče s fašizmom i koje otvoreno propagiraju ksenofobiju, rasizam i versku i drugu netrpeljivost) sa aktuelnim temama — knjige koje obrađuju tzv. "tabu" teme (položaj žene u društvu, homoseksualizam, rat i šta sve sam rat može da učini pojedincu i društvu — još uvek sam pod uticajem Hoseinijevog Kite runnera), knjige koje decu teraju da misle o pravim vrednostima u životu, kao što su tolerancija, ljubav prema bližnjem, saosećajnost i sposobnost da se slabiji zaštite, a ne da se udaraju maljem u glavu.  Pogledaj samo koliko je nasilje u školi rašireno, svuda u svetu, (da ne bude zabune, govorim uopšteno, ne o Srbiji). Iako nije ok, ali nekako je to nasilničko ponašanje bilo karaktertistično za dečake, ali sad je sasvim normalno da vidiš da devojčice od 12 do 16 godina bukvalno prebiju neku svoju vršnjakinju (ovde, npr. s vremena na vreme kad se tako nešto desi, i dođe se do snimka koji je neki pametnjaković napravio telefonom, prikažu na TV). Par puta mi je pripalo muka, od devojčica, jer kako pesniče, šutiraju i najgori muški dripac bi im mogao pozavideti. A ni profesori nisu pošteđeni (više puta sam videla na TV snimke kako đaci tuku profesore, jednoj su ladno zapalili kosu na hodniku). Ima knjiga koje deca vole da čitaju, a koje mogu da im budu višestruko korisne, i naravno, za sve to je potreban pre svega dobar profesor koji će ih naterati da misle o toj knjizi, da ih pre svega pusti da kažu svoje mišljenje, a ne ono što se od njih očekuje (kako to obično biva). Ja nekako idealnog nastavnika književnosti zamišljam kao Robina Vilijamsa iz Društva mrtvih pesnika i još ponekog filma gde je nastavnik književnosti glavni lik…

Takođe treba da naglasim da mi se lično ruski klasici UOPŠTE ne dopadaju, smrtno su mi dosadni. A nije da nisam pokušala više puta, više tih klasika koje drugi kuju u zvezde, u različito doba mladosti/zrelosti. Ne ide, pa da me ubiješ. Da se ja pitam, ja bih sve te ruske klasike lepo izbacila. Meni su oni totalno apsolutno prevaziđeni. Uvela bih više hispanoameričke književnosti, jer je nalazim daleko interesantnijom, neobičnijom, slobodnijom i naravno, daleko savremenijom. Konkretno, Markes, Sto godina samoće, predivna knjiga za srednjoškolce. Školice od Hulija Kortasara, Borhes je takođe predivan i sigurno bi mogao da zaintrigira ako se dobro odabere iz njegovog preobimnog opusa, Mario Vargas Ljosa je toliko raznovrstan da koju god temu da odabereš, on ima knjigu o tome — biografija, autobiografija, humor, politički angažovan roman, ljubavni romani, erotski romani, istorijski romani, ima svega i svačega. Razgovor u Katedrali (o diktaturi u Peruu, gde je osim teme, i sama struktura romana izuzetno zanimljiva, tzv. kineska kutija), Rat za kraj sveta (o jednom lažnom mesiji u Brazilu, po istinitom događaju), Panteleon i posetiteljke (o eskadronu prostitutki koji je osnovan po naredbi vrhovne komande vojske, a koji je imao za zadatak da posećuje vojnike stacionirane u džungli gde bi mesece i godine provodili bez mogućnosti da vide ženu, roman je jednostavno rečeno, fenomenalan), ili Avanture nevaljale devojčice, jedna predivna ljubavna priča…

Ukratko rečeno, sve što je pisano pre 20. veka, ja bih ladno izbacila. Koga zanimaju stare knjige, neka studira književnost.

J o e:
А колико си читала књижевност 19. века (најпре српску) да би изјавила тако нешто? Колико си се помно бавила програмима за средњу школу да би утврдила да прописана дела не пропагирају моралне вредности које си навела?

Не мислим да је садашњи програм добро одабран, али нит је сва књижевност 19. века родољубива, нит је сав Шантић Остајте овдје. (Нити су само хиспаноамерички писци добри.)

Father Jape:
Ja mislim da nije problem u samim delima, koliko u pristupu. Mnoga od tih starijih dela ne bi bila toliko nepristupačna kada bi se dovoljno vremena posvetilo objašnjavanju konteksta – kako društvenog, kulturnog, političog, tako i jezičkog.
Pa tako recimo ne bih rekao da je naglašena rodoljubivost dela sama po sebi loša, ako predavač ima neku kritičku distancu i, hajmo reći, istoricistički pristup.

Mada ova zamerka važi i za ostale oblasti ovog predmeta, a i za druge predmete. Dati detetu da buba kada se vrši nešto što se zove "glasovne promene", a da nisi objasnio šta su tačno te glasovne promene, kada su se dogodile u istoriji jezika, zašto, kako itsl. potpuno je besmisleno.

Бруни:

--- Цитат: J o e у  5. 04. 2014. у 08.04 ---А колико си читала књижевност 19. века (најпре српску) да би изјавила тако нешто? Колико си се помно бавила програмима за средњу школу да би утврдила да прописана дела не пропагирају моралне вредности које си навела?

Не мислим да је садашњи програм добро одабран, али нит је сва књижевност 19. века родољубива, нит је сав Шантић Остајте овдје. (Нити су само хиспаноамерички писци добри.)

--- Крај цитата ---
Joe, nemoj da me razočaravaš, stvarno nisam znala da si toliki bukvalista. :D Niti sam ja rekla da je to sve što mislim da treba uraditi, niti da samo treba staviti hispanoameričke pisce i izbaciti sve srpske. Dala sam samo neke predloge ono što mi jeu tom momentu palo na pamet. Hipotetički, kad bi neko ko sastavlja program pogledao moj predlog, trebalo bi samo da g auzme u obzir i razmatranje i da eventualno nešto od toga iskoristi NE da ga sledi od reči do reči. Mislila sam da se to podrazuemva u ovakivm temama gde se traži nečije lično mišljenje. Osim toga, čini mi se da sam na početku jasno rekla da NISAM STRUČNJAK u toj oblasti i da govorim iz apsolutno subjektivne perspektive. Stoga, ne vidim čemu ova reakcija.

Навигација

[0] Списак порука

[#] Следећа страница