Zato što volimo svoje automobile i personifikujemo ih – svađamo se s njima, molimo ih da upale kad je hladno, lickamo ih i briskamo, nisu nam tek neki obični predmeti. Klajn je pisao kako se mora dopustiti da akuzativ stojadina glasi kao genitiv zbog očite veze s ličnim imenom, ali može i obrnuto – Zastavin auto je dobio ljudsko ime stojadin zato što je automobil personifikovan u svesti korisnika kao nov član porodice koji, eto, ima točkove, pa je red da se nekako i nazove. I kad neko kaže kako „vozi sitroena, forda, mercedesa“, nema to veze s tamo nekim vlasnikom fabrike a još manje s nečijom kćerkom Mercedes (pošto bi taj neko jednako kazao i da „vozi megana, kadeta, micubišija“), nego se to shvata kao naziv pridruženog metalnog člana porodice i zato je A=G. Pošto ja ne mogu da se nateram da generičko ime našeg auta koristim kao ime živog bića, ali ni da ga uvredim tretirajući ga kao predmet, auto je dobio lepo ime Štrokica i nema padežnih problema.
Tako i mašine za suđe u internetskim postovima dobijaju lična imena, kad se neko pohvali kako veselo kucka dok Bošica ili Beka obavljaju taj dosadni posao.
Moj sin greši u akuzativu samo kada su u pitanju njegovi svemirski brodovi i avioni. Ima potrebu da ih tretira kao da su živi, jer u toj igri oni to privremeno i jesu - zamišlja ih kako govore, udružuju se, ratuju. Biće da i odrasli imaju sličan odnos prema svojim igračkama, ovaj vozilima.