Неки кажу да је превођење уметнички дар који нема свако. И доиста, није довољно одлично говорити страни језик да би се био добар преводилац. Поред страног, неопходно је такође добро познавати и сопствени језик, јер шта нам вреди што савршено разумемо и најтананије мисли неког страног песника, ако нисмо способни да та његова осећања преточимо у српски.
Преводилац јесте уметник. Понекад се дешава, додуше врло ретко, да превод надмаши оригинал. Тако се барем прича о Станиславу Винаверу и његовом преводу Раблеовог дела Гаргантуа и Пантагруел. Верујем да сваки прави преводилац потајно сања да постане други Винавер. Некима то скоро да је пошло за руком. Но, ако и не достигну Винаверове висине, то не значи да многи од њих нису добри преводиоци. Важно је да сваком новом преводу прилазе с усхићењем и радозналошћу и да увек дају све од себе да превод учине што бољим и веродостојнијим.
Веродостојност… Хм, ту опет има једна цака. Од кад је преводилаца и превода, постоји једна дилема која још није решена: да ли преводилац треба да се слепо држи оригинала, или му је допуштено да у превод унесе покоју трунку самог себе, и свог стила?
Тешка дилема. Шта ви мислите о томе?
