Зоране, неколико пута си већ поновио за два појма да су нешто сасвим различито, да је један једно, а други друго, али ниједном шта је један, а шта је други. Да ли можемо то да прецизирамо?
Ево, ја сам дао оквирне описе појма Бога, појма бога и истакао суштинску разлику, одређујући их као две различите категорије. Постоји и трећи појам бога, жаргонски, који означава неприкосновеног стручњака. У нашој свести и нашем језику, појам бога је углавном непознат осим у ограниченим примерима попут „леп као бог“ или „лепа као богиња“. У коренима већине осталих фраза крије се појам Бога. Ти кажеш да, иако се ту крије појам Бога, не треба Б писати велико јер је значење саме фразе пренесено и не односи се на стварног Бога, нити у том смислу треба тумачити, а не због тога што сматраш да се у тим фразама сама реч односи на појам бога. Да ли сам добро разумео? У реду, али зашто онда „земљу Индију“ из фразе која се очигледно не односи на стварну земљу Индију пишемо великим? Спомињеш и „ј..о те бог!“ као пример, где не пишемо Бог јер у тој псовци уопште није нагласак на томе да је сам Бог радио то ономе коме се обраћамо. Али, шта би онда било са „ј..о те Свети Јероним!“ са апсолутно истим значењем? Ако пишемо велико Ј, то значи да мислимо на конкретног Светог Јеронима? „Идем ја тако, кад он ниоткуда искочи преда ме, ј..о ли га Свети Јероним, препаде ме скроз!“ Да ли то има неко посебно другачије значење од „… ли га Бог“, „…ем ли му сунце“, „…бо ли га отац“ и сл. ако пишемо велико Ј? Кажеш, Петар је име, а имена се пишу великим словом. У реду, али и појам Бога се пише великим словом, јер иако није име, односи се на једну одређену личност која иде само под тим називом и на коју се једину тај назив односи.