Српски језички атеље
Српски језички атеље => Правопис => Спојено и одвојено писање => Тему започео: J o e у 3. 12. 2011. у 21.48
-
С мејла:
U odeljku o nedoumici da li se piše: jel’ ili je l’, izneli ste nekoliko tvrdnji (pravila) o kojima u Pravopisu nisam našao ništa, pa me zanima iz kojeg ste izvora crpli informacije koje ste naveli. Pravopis vrlo šturo obrađuje ovu temu (tačka 133, P10), a pošto se bavim lekturom, voleo bih da se malo više pozabavim ovim problemom. Iskreno, ni objašnjenje na ovom sajtu mi nije sasvim jasno.
-
У тој недоумици (http://www.srpskijezickiatelje.com/nedoumice:jel) наведено је који је део тачно цитиран из Правописа (јел’ се не помиње у т. 133, већ у Правописном речнику под је ли). Остатак представља разраду те дистинкције која, дабоме, није прописана у Правопису, већ представља највероватнију интерпретацију тог правила.
Дакле, стандардно је ли (где је ли упитна речца, а је 3. л. јд. од бити) пише се одвојено и када се скраћује (Је л’ дошао Марко?), пошто Правопис предвиђа спојено писање само за „разг.“ (= разговорно) јел’, јелте, јелда (а то су разговорне конструкције: Јел’ имаш времена? Јелда смо најбољи? Откуд вам то, јелте?)
-
Dobili smo odgovor:
Uz veliku zahvalnost na brzom odgovoru, primetio bih sledece: u tacki 133 se eksplicitno navodi da se pise JE LI u razgovornom stilu, pa bi, po logici stvari, sledilo iz toga i JE L’. S druge strane, u recniku se navodi spojena konstrukcija kao "razgovorna". To je prilicno nekonzistentno, zar ne? Uz to, imam utisak da postoji i nekakva "siva zona", granični slučajevi, u kojoj je teško odrediti da li je u pitanju razgovorna formulacija. Ako mi možete pomoći oko boljeg identifikovanja takvih slučajeva, bio bih vam veoma zahvalan.
-
У тачки 133 за разговорни стил прописује се, истина, је ли одвојено, али у истој реченици и јелте спојено, дакле, чим дође до промене структуре те упитне речце / конструкције / узречице.
За нас је овде (а ја сам таква тумачења чуо и на Филолошком факултету) је л’ одвојено само када је ово је облик презента гл. јесам/бити и када има морфолошку, одн. синтактичку функцију у реченици (помоћни, одн. егзистенцијални глагол): Је л’ дошао Марко (перфекат), Је л’ био дошао Марко (плусквамперфекат), Је л’ Марко срећан (копула у именском предикату), Је л’ хладно напољу (копула у прилошком предикату).
Сви остали случајеви пишу се са јел’.
-
Htedoh samo da iznesem svoje mišljenje na ovu temu.
Razumem razliku između jel’ i je l’, ali čini mi se da rešenje za tu razgovornu varijantu nije dobro. S obzirom da bi ekvivalent tom jel’ bio da li, odn. da l’ skraćeno, ne vidim zašto bi se u razgovornom stilu pisalo jel’. Ili se možda i skraćeno da li piše spojeno - dal’?
I na kraju, ako bacimo u vodu sve prethodno što sam napisala [blackeye], da li grešim ako svaki put napišem je l’, a pišem?