И даље се сећајући разговора са колегиницом која мали део времена и даље проводи у Тогоу (родитељи јој тамо живе и раде, на универзитету, мати је Францускиња), а сад живи и студира у Француској (и знатно зрелије ставове има према животу и свету од својих вршњака, тј. колега, „чистокрвних“ Француза - одн. нешто се не сећам да смо са осталима уопште и водили разговоре у којима би се дошло до ставова о животу и свету - можда само зато што смо са овом девојком проводили и
слободно време, да не грешим душу), нисам се премишљала кад сам видела да постоји (савремена) књига приповедака (и
два романа, то ћу после
) везаних за Африку, за Нигерију.
Углавном се прича о људима који су успели да оду, углавном у Америку - и о ономе од чега су побегли из Нигерије. О томе како „се смрачи одрастао човек који може да шиба другог одраслог човека ако му се прохте и кад год му се прохте“, како је „све почело на паркингу, кад је свети Куран који је лежао украј пута прегазио човек за кога се дознало да је Игбо и хришћанин. Људи који по ваздан седе недалеко одатле и играју даме, а испоставило се да су муслимани, извукли су га из комбија, одсекли му главу једним ударцем мачете и однели га на пијацу, где су позвали остале да им се придруже - неверник је оскрнавио свету књигу. (…) Слушаће на радио-станици BBC извештаје о броју мртвих и нередима - ’верски сукоби с етничком напетошћу у позадини’, рећи ће глас. И она ће завитлати радио о зид и слепи, усијани бес ће је сву обузети због тога како је све то, онолико отела, педантно спаковано да стане у тако мало речи.“, о ипак солидној дози презира према Америци и Американцима („локални колеџ где девојке имају дебеле бутине и мажу нокте јаркоцрвеним лаком, а лице течним пудером од кога изгледају наранџасте“; „Закључила је како бити родитељ у Америци значи жонглирати бригама, као и да то потиче од превише хране: Американцима је пун стомак па имају времена да брину о томе хоће ли се њихова деца разболети од какве ретке болести за коју су управо негде прочитали, и мисле како имају право да заштите своју децу од разочарања и оскудице и неуспеха. Пун стомак Американцима пружа луксуз да себе хвале као добре родитеље, као да је брига о свом детету пре изузетак неголи правило“), о односу према женама (не општем, него, рецимо, при тражењу посла и сл.)…
Ауторка је
Chimamanda Ngozi Adichie, а збирка прича је код нас названа Дрхтај (у оригиналу је
The Thing Around Your Neck).
