На Историјској библиотеци можете прочитати један краћи текст о сарадњи ИСидоре Секулић са Српским књижевним гласником:
Исидора Секулић је била једина жена у Управном одбору Српског књижевног гласника (скраћено СКГ), ’’часописа који је у историји српске периодике заузео место легенде’’. Током дугогодишње сарадње долазило је до честих трзавица у сарадњи између књижевнице и часописа које су одсликавале кризе кроз које је Српски књижевни гласник пролазио, али и тренутног расположења Исидоре Секулић, њене понекад тешке нарави и високих стандарда које је књижевница постављала пред своје сараднике. Односи између Исидоре и других сарадника часописа чине посебно поглавље у историји српске културе и књижевности…Грађа о Српском књижевном гласнику само је фрагментарно сачувана па то онемогућава да се утврде неки важни факти из историје сарадње Исидоре Секулић са овим часописом спомињане у писмима Светиславу Петровићу, Јовану М. Јовановићу и Милану Гролу такође није могуће у потпуности разјаснити. Ипак, како наводи Мира Радојевић, доступна грађа омогућава да се наслути сложеност међусобних веза између високих интелектуалаца који су сарађивали у Српском књижевном гласнику.
Исидора Секулић је била сарадник већ прве серије Српског књижевног гласника (1901—1914) објављујући приповетке Главобоља, Самоћа, Умор, Чежња, Новембар. Ипак, ова прва сарадња у часопису није прошла без трзавица. Неприкосновени уредник Српског књижевног гласника и врхунски ауторитет у ондашњој српској књижевној критици Јован Скерлић написао је негативан приказ њене прве књиге Сапутници, а нешто касније и ироничне опаске о Писмима из Норвешке. Ови његови написи оставили су дубок траг на танани књижевни сензибилитет Исидоре Секулић. Скерлић је указивао да је Исидорина књижевност неуклопива у атмосферу преткумановске, а нарочито посткумановске Србије, која је била захваћена националним одушевљењем и која је прослављала своје војне победе. Ипак по покретању нове серије Српског књижевног гласника 1920. Исидора се јавља као сарадник већ у првој свесци са приповетком Тишина. И годину дана касније у писмима упућеним Светиславу Петровићу она је исказивала радост због сарадње са Гласником:
Ако вам што треба, и ако озбиљно мислите да вам могу помоћи, јављајте на време. Ја сам обичан човек, Гласник тако необична ревија, те није лако радити.Цео текст можете прочитати
http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:isidora-sekulic-i-skg овде. Ово нам је за сада једини текст о српској књижевности 20. века али се надам да ће их у скоријој будућности бити више.
