Milovan Vidaković

[Бруни]

Evo i novog članka na Biblioteci, o Milovanu Vidakoviću:

Милован Видаковић (рођен 1780. године у селу Неменикуће код Космаја, умро 28. октобра 1841. у Пешти, Хабзбуршка монархија) је био српски књижевник који се сматра утемељивачем романа у српској књижевности.

Рођен у селу Неменикуће, подно Космаја, Видаковић је први књижевник нове српске књижевности који је потекао из Србије. Још у детињству пребегао је у Угарску, где се првобитно настанио у Иригу и где је отпочело његово школовање, које је потом наставио у Новом Саду, Сегедину и Кежмарку где је добио уобичајно хуманистичко образовање. У Кежмарку се спријатељио са Димитријем Давидовићем који га је сматрао за свог ментора. Убрзо је отпочео да ради и као приватни учитељ и ментор а још током школовања отпочео је и са књижевним радом. Једно време је био професор Новосадске гимназије али је отпуштен из службе 1824. године и од тада до своје смрти 1841. године живео је углавном у оскудици, од давања часова и књижевног рада.

Видаковић је био један од најплоднијих и најпопуларнијих српских књижевника прве половине 19. века. Објавио је седам романа: Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Јелисијуму, Касија царица, Силоан и Милена, Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице и Селим и Мерима али и већи број дела других родова од којих се као књижевно највредније истиче његова Аутобиографија у којој је описао почетак свог живота и која је објављена тек 1871. године. Видаковићеви романи били су резултат сложене генезе, која је своје изворе имала у грчком љубавном роману и барокном витешком роману али су присутни утицаји и педагошког и сентименталистичког романа. Домаћи узори који су одредили Видаковићево стваралаштво била су дела Доситеја Обрадовића и Атанасија Стојковића. Видаковићеви романи у својој основи имају приповест о растављеним љубавницима или сродницима који пролазе кроз различите авантуре како би, као логичан завршетак романа, уследила сцена сусрета или препознавања. Ипак ову фабуларну основу Видаковић је кроз различите романе модификовао и надграђивао стварајући многе особености раног српског романа. Током свог књижевног рада Видаковић је био оспораван и хваљен, а његови романи истовремено служили као узор књижевницима и били жестоко оспоравани. Његова полемика са Вуком Стефановићем Караџићем око Вукове рецензије Видаковићевог роман Љубомир у Јелисијуму је означила почетак српске књижевне критике а привлачила је пажњу како ондашњих књижевника тако и потоњих изучавалаца.

Видаковићеви романи утицали су на више књижевника али је његово дело због конфузног стила и подражавања застарелих страних узора било означено као превазиђено још од стране савременика. Дело Јована Стерије Поповића Роман без романа (1838) представљало је пародију Видаковићевог романа и поетски га је обесмислило. Без обзира на малу књижевну вредност Видаковићево дело се сматра значајним за развој српског романа а потоњи историчари књижевности су истицали да чак и ако је превазиђен као књижевник Видаковић остаје значајан као појава у историји српске књижевности.

ДАЉЕ…

[Belopoljanski]

Малецка примедба на једну формулацију у уводном делу, никако на текст у целини који је одличан. Мислим да треба мало боље дефинисати оно „први који је потекао из Србије“, јер ако о деловима Србије који су били у оквиру Угарске говоримо као о Угарској, онда је Видаковић први који је потекао из Турске. Обично се о ономе што је данас „ужа Србија“ говори као о Кнежевини Србији односно Краљевини Србији, али овде се ради о времену пре кнежевине. Можда би боље било „који је потекао са територије данашње Централне Србије“.

[vojvoda]

Можда би могло да се каже први књижевник који је потекао са простора јужно од Саве и Дунава? Мада би та формулација могла и да се избаци (сад ћу да је изменим) јер не доприноси информативности а проблематична је. Драго ми је да вам се текст допао. Мислим да структура може да послужи и за друге књижевнике (биографија, дело, интерпретација, критике и рецепција) наравно уз прилагоађвања сваком посебном књижевнику.

[Belopoljanski]

Не, текст је заиста супер. Информативан је, а лепо срочен, баш ми је драго што и у то неко улаже своје знање и труд. Зато не бих хтео да испадне да због оне замеркице то питање стављам у први план.

Можда је ипак боље навести да се ради о територији данашње Централне (мало или велико Ц?) Србије, јер мислим да се управо на то мислило у тексту, а не на широко подручје које би обухватило и БиХ, Далмацију, Дубровник, Црну Гору.

[vojvoda]

Можда је ипак боље навести да се ради о територији данашње Централне (мало или велико Ц?) Србије, јер мислим да се управо на то мислило у тексту, а не на широко подручје које би обухватило и БиХ, Далмацију, Дубровник, Црну Гору.

Precizirano je da je u pitanju današnja centralna Srbija (mislim da je malo c jer nije reč o nekom admiistrativnom već više kolokvijalnom pojmu).

[Бруни]

Malo C jer se radi o geografskoj odrednici, a ne kulturnoj.