Izvini, ali ja mislim da ti nisi to dobro razumeo .Tu nigde ne piše da treba vršiti transkripciju prema IPA zapisu (što ti predlažeš ovde). Naravno da se pošlo od izgovora, jer na primer, ako se slovo J u španskom izgovara kao /h/ svakako će se slediti taj sistem i neće se transkribovati kao /j/ kako ga mi izgovaramo, nego kao H, kako ga Španci izgovaraju, ali to se samo polazna osnova (kako tu lepo piše). Naša transkripcija se podosta podudara sa pravilima čitanja u drugim jezicima i samo ponegde odstupa od tih pravila bilo zato što je lakše za izgovor, bilo zato što mi nemamo određene glasove pa su zamenjeni najpribližnijim. Pravila su data prema pisanju, i nigde u pravilima se e pominju glasovi, nego slova (osim, ako ne grešim, za arapski i persijski, takođe su date glasovne vrednosti). Čak i kod japanskog i kineskog, ne služimo se IPA transkripcijom, nego latiničnim zapisima tih jezika (za kineski pinjin, a za japanski ne piše, ne znam da li i taj zapis ima neko ime).
Eto npr. nemački. Ne vidim nigde da stoji /tʃ/ se transkribuje kao Č, /ʃ/ se transkribuje kao Š, nego stoji TSCH se transkribuje kao Č, SCH se transkribuje kao Š.
Ono, ponekad pomislim da bi bilo bolje, mada verovatno i mnogo komplikovanije (jer uvek ima više glasova nego slova), da se transkribuje prema IPA zapisu, ali mislim da su se pravopisci držali pisma kod svih onih jezika kod kojih su pravila čitanja manje više postojana. Iz istog razloga engleski baš ne može da se transkribuje na osnovu pisanja, jer ne postoje čvrsta pravila čitanja.
Правила изговора, фонетска правила бележе се најлакше ИПА записом, зар не? (Видиш да си и сама рекла како је шпанско <ј> — /h/ [мада је, у ствари, /x/].) Она јесу
основа за транскрипцију, СВАКОГ језика (то пише у П), само што ће код неких језика бити већа разлика између писма и изговора (енглески, руски, не још много њих), па ће се морати више уважити и писмо при транскрипцији, с мањим обзиром на изговор.
Узмимо за пример ово немачко /ɐ/. Када бисмо само фонетски транскрибовали, имали бисмо српско /а/. Међутим, ту се поводимо за писмом, па кажемо: /ɐ/ на крају речи преносимо као
-ер. (Наравно, Правопис не мора да бележи ИПА знаковима гласове [деведесетих ИПА и није била
толико популарна]. Он је намењен обичним читаоцима, који не морају да имају знање из фонетике и међународне фонетске транскрипције.) Е сад је питање шта ћемо радити када то финално /ɐ/ не одговара графији -ER, али не можемо никако пренебрегнути чињеницу да се
Mayer и
Mayr исто изговарају, и да можда у преношењу треба поћи од тога, а не од тога како се пише.
Тебе, у ствари, заводи што у Правопису пише „-ER → -ер”, а не „-ER /ɐ/ → -ер”. Уверавам те, то је само из практичних (а вероватно и техничких) разлога (видиш да ни Прћићеве најпростије ИПА знакове нису умели да одштампају у П 2010).