По мом мишљењу, није баш свака на месту. Није само писање текстова циљ наставе језика и књижевности, па не може све ни бити у функцији тога. Граматика највећим делом, али књижевност не. Не знам по ком критеријуму вежбања логичког акцента у реченици (тако страног нпр. нашим новинарима и спикерима) или изражајног, доживљајног читања не доприносе култури усменог изражавања. Није баш да настава српског сто година чека Бобана Арсенијевића да је утемељи. Програм предмета је, чак и у домену културе изражавања, врло пристојан и обухватан. Постоје стандарди ученичког постигнућа који ово укључују. Проблем је што се настава језичке културе не изводи. Нема уџбеника, нема стручњака, наставници се тиме не баве. Али нисам сигуран да би копи-пејст који би спровели професори са катедара страних језика био успешан.
А ово са увођењем језика на факултете заиста је спорно. То су пуцњи у празно. Једино што мислим да је нужно јесте консултација професора, који стварају стручну терминологију, са преводиоцима и лекторима. Стручне публикације преводе људи који не знају добро енглески, а нажалост ни на матерњем језику нису начитани, и који све преводе буквално и стога бесмислено – то је заиста да чупаш косу (ја сам својевремено долазио у контакт с неким економским и медицинским текстовима). Имали смо и овде на форуму, колико се сећам, неке примере.
