Za v(i)jek(i) v(ijekov(a)

[Father Jape]

Meni se čini da se izraz iz naslova sreće uglavnom u nekoj od ovih varijanti: za vijek vijekova, za vijek vijekov, za vijek vijekov, za vijek vijekova, za vijeki vjekov, za vijek i vjekov, itsl.

U Novom zavetu je, ako ne grešim, ili εἰς τοὺς αἰῶνας τῶν αἰώνων, ili kraće, εἰς τοὺς αἰῶνας. To je u našem prevodu вавијек odnosno ва вијек вијека. A koliko vidim na crkvenoslovenskom je вь вѣкꙑ odnosno въ вѣкꙑ вѣкомъ.

(Moguće da grešim. Ja sam došao do ovoga posle 10 minuta guglanja, verujem da ima na ovom forumu daleko upućenijih.  )

Ono što mene interesuje jeste odakle nama onda ona kolokvijalna verzija koja se čuje i vidi posvuda. Da li je u pitanju prosto kombinacija ovih verzija iznad, plus ’z’ namesto ’v’?   

[J o e]

Порекло је из црквенословенског, где гласи въ вѣкы вѣковъ, што је у посрбљеној верзији рускословенског, који се данас користи у цркви, во вјеки вјеков ’у веке векова’. У једнини имамо во вјек вјека ’у век века’.

Вукова верзија са ва ослања се на српскословенски (књижевни) изговор, а вокализовано у- (од в-) народна је варијанта. Дакле: увек – вавек – во вјек.

Претпостављам да је за остало од скраћивања за во вјеки… (уп. за-у-век), будући да је спој два предлога данас необичан и да је у с акузативом у временском значењу ограничене употребе, а за с акузативом нормално.

Од могућих комбинација имамо мешање једнине и множине вјек вјеков, вјеки вјека, мешање старог и савременог генитива множине (вјеков, вјекова), затим оне с погрешном сегментацијом текста (вјек и вјеков), а занимљива је и ијекавизација вијек (стандарно [ви̏јек]) ум. транскрипције вје̑к, која није много логична, јер нити добро изражава руску мекоћу нити фонетско порекло.

[Father Jape]

Порекло је из црквенословенског, где гласи въ вѣкы вѣковъ

A otkud razlika između toga, i ove druge varijante, sa ’m’:   





Kada tražim tu varijantu iskoče uglavnom bugarski i poneki ruski sajt, od ovih što su nacionalne provenijencije. Biće da je to onda karakteristično za neke od njihovih redakcija? 

[J o e]

То ми не делује логично, али можда јесте. Мада видим на нету и у српскословенским рукописима. Знам за неке случајеве колебања генитива и датива мн. код таквих именица, али то се тиче синтаксе. За ово ћу проверити кад стигнем, можда се дотад још неко укључи овде.

[J o e]

Ово је стварно занимљиво. Док прашки Речник старословенског језика нпр. даје неколико примера с помешаним наставцима (вѣкоу, вѣкомъ, вѣкома) већ за рани, старословенски период, неколико граматика стсл. које сам погледао ово мешање не помињу, осим уопштеног укрштања деклинација (нпр. ово -оу је из друге парадигме). Осим у стсл., и код нас су облици на -ом, -ома укорењени (у Даничићевом речнику нема ниједног примера на -ов, а има по два на -ом, -ома), а у украјинској редакцији, изгледа, и нормирани.

[Pomaze_Bog]

A otkud razlika između toga, i ove druge varijante, sa ’m’:   
Kada tražim tu varijantu iskoče uglavnom bugarski i poneki ruski sajt, od ovih što su nacionalne provenijencije. Biće da je to onda karakteristično za neke od njihovih redakcija? 

Засигурно знам да се у руским старообредничким књигама тај облик (во вјеки вјеком) користи до данас. О пореклу не знам, но свакако је реч о некој старој редакцији. Руске старообредничке књиге се нису мењале од 17. века