Не сасвим. Јесте то временска реченица, али она стоји уз оно
сад и у зависности од тога да ли њоме сужавамо (допуњујемо) или
апозитивно, додатно одређујемо тај прилог нећемо односно хоћемо писати зарез. Упореди разлику међу реченицама:
У понедељак, 27. априла, идемо на одмор.
У понедељак 27. априла идемо на одмор.Мада је разлика незнатна, у првој реченици је одредба
у понедељак тачно одређена и значи ’у овај понедељак’ (то можемо да употребимо неколико дана пре тог понедељка), а у другој се не зна о ком се понедељку ради док се он рефернцијално не одреди датумом.
Твој пример са
сад је, ипак, мало необичан – идући стриктном логиком (какву ћеш срести у расправи на коју сам упутио), оно би се морало сматрати већ одређеним појмом и временска реченица би се морала писати са зарезима (
А сад, кад је …, покрију се…). Али ја мислим да би се такође природно изговорило и без икаквих пауза, уобичајених за апозиције, те да ни зарез не мора бити обавезан, као у
моја мајка Мара.
И још једна недоумица из те реченице – за сладокусце – да ли бисте надовезивачко
а, али, јер коме следи уметнути реченични члан одвајали зарезима (нпр.
а с друге стране; а кад боље погледаш; а нажалост, али свеједно…)? Ако се добро сећам, Правопис то не прописује.
