Imámo

[Duja]

S mejla:

Možete li mi reći postoje li neka pravila koja vladaju naglašavanjem glagola – konkretno me zanimaju glagoli kao što su imati, doneti, umeti i bezbroj sličnih, koji u licima množine prezenta imaju dugouzlazni naglasak: npr. imámo, donesémo, umémo.

Je li ovakav naglasak pravilan, je li jedini pravilan, i u kakvom je statusu naglašavanje koje ga pretvori u kombinaciju kratkouzlazni + zanaglasna dužina? Jesu li obe norme daničićevske ili je ova potonja uvedena mnogo, mnogo kasnije i je li uopšte standardna?

[Duja]

Iz ličnog ugla: ja te naglaske osećam kao tipično (staro-)vojvođanske (tj. pre ću ih čuti od starih laloša nego u mlađoj generaciji), mada je verovatno pojava raširena i drugde po Srbiji. Ja potičem iz severne Bosne, i kao i ostali govornici iz BiH i Hrvatske, naglašavam te glagole kao ìmāmo, donèsēmo, ùm(ij)ēmo.

[Father Jape]

Ja sam ih čuo i od omladinaca iz Šapca, a ja mislim i Valjeva i Ljiga.

A čini mi se da nisu, bar danas, karakteristični za onaj južniji deo zapadne Srbije, dakle užički kraj, koji je tradicionalno istočnohercegovački a ne šumadijsko-vojvođanski.

[J o e]

За западну Србију свакако јесу, чак и међу млађима — потврдиће Ранчер, а ја мислим да се то протеже и у Црну Гору. Заправо, цела Србија тако говори, осим већих градова.

Оба акцента (ѝма̄мо, има́мо) норма признаје, с тим што се овај други осећа као регионалан и избегава у културним центрима. Но, тај је и старији, код Вука и Даничића једини. Ѝма̄мо је у српскохрватској норми засигурно од 1960, у Белићевим приручницима из 1920-их тек стидљиво.

[Father Jape]

Meni se čini da sam svojevremeno stekao utisak, ali ne sećam se sad tačno zbog čega odnosno koga, da je има́мо bilo i u Beogradu vrlo uobičajeno kod govornika rođenih pre Drugog svetskog rata.

[J o e]

Јесте сигурно, макар зато што му је база (била) косовско-ресавски. (Додуше, ѝмати у великом делу Србије, укључујући и Београд, има презент и̏мам, али то свеједно важи за друге глаголе с краткоузлазним на презентској пенултими.)

[Rancher]

Није честа појава, али сам свакако чуо, претежно код старијих. Изузетак је једна другарица с којом сам ишао у средњу, иначе из Пожеге, док код других Пожежана то нисам приметио. Јако је упечатљив (и мени иритантан) акценат, па сам је свако мало исправљао. Видим да није поменуто иде́мо.

[Father Jape]

Poslušao sam malo snimke dedinih sestara sa Zlatibora, našao sam samo ovo:
zа̀rа̄dimo
nè vodīte
ìzīđemo


Međutim našao sam gomilu kul stvari poput zа́njga i únjga (< za njega, u njega), vóđe i nóđe (<ovdje, ondje) i sa sudо̀vima i sa šatо̀rom. 

[J o e]

Да, некада су акценатске парадигме биле много шареније, сад теже упрошћавању. Мада је тип ју̀на̄к-јуна́ка много отпорнији од свѐдок-сведо̀ка.

Запањи ме, Ранчеру: ја знам људе из Чачка, Ужица (за Пријепоље не могу да тврдим), и младе и старе, који истрајавају на том дугоузлазном, неасимиловани у срединама где је акценат 1/2. л. мн. презента аналошки.

[Тузор]

За западну Србију свакако јесу, чак и међу млађима — потврдиће Ранчер, а ја мислим да се то протеже и у Црну Гору. Заправо, цела Србија тако говори, осим већих градова.

Оба акцента (ѝма̄мо, има́мо) норма признаје, с тим што се овај други осећа као регионалан и избегава у културним центрима. Но, тај је и старији, код Вука и Даничића једини. Ѝма̄мо је у српскохрватској норми засигурно од 1960, у Белићевим приручницима из 1920-их тек стидљиво.

Да, рекао бих и ја да је тако. Често изговарам има́мо, посебно када једном речју одговарам на одговарајуће питање. Запазио сам да доста људи изговара ту реч и са дугоузлазним акцентом на другом слогу отпозади, и са краткоузлазним на првом слову, зависно од прилике. Изговор са дугоузлазним акцентом чујем у местима на простору и Рашког и Моравичког округа. И у већим местима се задржава, и поред утицаја "убрзаног" начина живота на изговор односно акцентуацију.

[Rancher]

Međutim našao sam gomilu kul stvari poput zа́njga i únjga (< za njega, u njega), vóđe i nóđe (<ovdje, ondje) i sa sudо̀vima i sa šatо̀rom. 

Во́ђе и но́ђе јесте кул. Или гора́мо и доља́мо. Уобичајено је и сажимање везника да с глаголом уз који стоји, нпр. дурадимо, дидемо, дузмемо…



Из коментара:

У овијем крајевима показни облици: вудије, вамодоле, вако, онудије, вамогоре. Питалице: Ош(оћеш ли) Куш(куда ћеш) Шташ(шта ћеш-Шта си шћео) ма лудило.

Запањи ме, Ранчеру: ја знам људе из Чачка, Ужица (за Пријепоље не могу да тврдим), и младе и старе, који истрајавају на том дугоузлазном, неасимиловани у срединама где је акценат 1/2. л. мн. презента аналошки.

Такав је случај у Косјерићу и Пожеги. Питао сам друга из Севојна и његову сестру, рекли су потпуно исто као и ја, да знају о чему причам и да су чули претежно код старијих. Могли бисмо питати Ђорђа Божовића, ако је човек жив.

[Duja]

Prilog raspravi s mejla:

Jutros čitam temu o akcentima. Zanimaju me dve stvari:

1. Šta kaže norma o naglašavanju glagola poput „dovesti”, „razvesti”, „izvesti”: čuju se KU naglasak na prvom slogu i KU na drugom. Koji je pravilan, a koji je stariji, Vukov?

2. Korisnik Joe kaže: „Јесте сигурно, макар зато што му је база (била) косовско-ресавски.” Znači li to da su Vuk i Đuro DU u spomenutim glagolima uzeli iz kosovsko-resavskog???