Ako ni Simpo nameštaj nije isto što i Simpov nameštaj, onda uvažavam i logiku po kojoj Fejsbuk u sintagmi Fejsbuk stranica nije prisvojni pridev koji bi se mogao zameniti sa Fejsbukov. Zašto je važno to što taj pridev i inače postoji, a fejbučki ne? I pridev Simpov postoji a simpovski ne, pa opet pišemo Simpo nameštaj a ne simpo nameštaj (to jest, ne pišemo mi, nego dragi pravopisci).
Ма „Симпо намештај“ јесте исто што и „Симпов намештај“, али „Фејсбук страница“ није исто што и „Фејсбукова страница“. Ако потражим Гуглом
"simpo nameštaj" и
"simpov nameštaj", добијем три пута више првог; али су практично сви погоци за
"simpo nameštaj" у трговачком контексту (веб продавнице), где је марка бог, док су погоци за
"simpov nameštaj" нормални текстови (и на самом Симповом сајту пишу „Симпов намештај“). За разлику од овога, према
"facebook stranica" погодака за
"facebookova stranica" има занемарљиво мало, и од тога често у јасно помереном значењу (кад је цео садржај дело Фејсбукових радника, нпр. сервисне странице).
Ne znam da li se razumemo da uopšte ne branim preuzimanje stranih sintagmi, nego svoje tumačenje da veliko slovo u reči Fejsbuk ne treba da zavisi od njenog položaja unutar rečenice, a sledstveno tome, što mi je u stvari i bitnije, da treba da važi i obrnuto: samim tim što se najnormalnije piše „vord dokument“ malim slovom, kao „dokument ’vordovskog’ tipa“, moglo bi da se piše i „dokument u vordu“, opet u značenju u „’vordovskom’ formatu“, a onda bi se moglo pronaći opravdanje i za izraze „radim u vordu“ ili „prezentacija u pauerpointu“, posebno ako se ispostavi da je već ušlo u običaj da se tako pišu.
Па да се манемо дрвећа од којег се не види шума, мој систем је сасвим прост и није у неслози са Правописом (с моје тачке гледишта :):
1. Одредити да ли се називи из класе у коју спада то што дата именичка синтагма (укљ. и једну реч) означава пишу великим или малим словом. Ово по томе како пише у Правопису, затим по томе што је устаљено, и коначно по аналогији са једним од претходна два. По овом последњем, рачунарски програми су ми најближи књигама (од чега игре фикцијским књигама), интернетска места за дружење кафанама, компаније које пружају интернетске услуге онима које пружају било какве друге услуге, па тако за њих велико слово; типови датотека су ми најближи типовима и формама писаних радова, алгоритми технолошким поступцима, програмски језици живима, па тако за њих мало слово.
2. Подсинтагме (укљ. и једну реч) у оквиру дате синтагме писати великим словом ако су у именичкој употреби и писале би се саме за себе великом словом,
или такве подсинтагме у облику присвојног придева, јер је то уобичајено за „нормално“ променљиве синтагме. Све остало, малим словом.
Код критеријума блискости под (1), наравно да ће једном аутору дата класа бити ближа нечему другоме него што је другом аутору, што може повући различиту величину слова. Исто важи и за смањивање слова у (2) у одређеним употребама, тј. неће се сви сложити када је то потребно. Сваком своје. Препуштање ових одлука аутору у појединим контекстима имплицитно подржава сам Правопис у делу о великом слову (т. 71 и 72), а и примери из 86б, мада нису из дела о великом слову, могу се разумети само на тај начин (и Симпо и Бош су и произвођачи и марке, као што су и Панасоник и Тојота — нема тачно никакве разлике између њих).
[…] I u pristojno lektorisanim tekstovima […]
Што се овог разматрања у контексту лектуре тиче, лектор је како год обрне у небраном грожђу. Једино може да за понешто успостави сопствени систем и наметне га као стилски избор у датој публикацији, издавачкој кући, гдегод, а понешто да препусти ауторима на вољу, поправљајући само на конзистентност у истом тексту.
