Тужно је кад неко из узгредне напомене, која није у директној вези са предметом дискусије, извлачи кључни аргумент за дисквалификацију саговорника, увредљиво називајући садржину те напомене некаквом „Обманом бр. 1“. Умем да признам грешку, то сам и на овом форуму потврдио (нисам запазио да је овде то учестало, биће зато што су моји саговорници непогрешиви). Дакле, погрешио сам што сам поистоветио одређену бактерију са „финалним“ узроком, односно што при сагледавању узрока нисам узео у обзир могућност мешовите инфекције. Но, понављам, моја лаичка примедба дата је узгред, и непримерено је из ње извлачити дифаматорску квалификацију мог исказа.
Код „Обмане бр. 2“ ствари стоје знатно горе. Ту се већ сакати, масакрира прва реченица претходног прилога на коју се позивам. Ја сам у том прилогу навео:
Постоје те "фине" разлике у значењу појединих израза, зависно од контекста и циљаног реаговања на суштину изреченог, па ћемо у зависности од тога употребити неки од глагола: претпостављати, сматрати, сумњати, бојати се, прибојавати се…
J o e ту реченицу своди на њему одговарајућу дужину:
[1.] Постоје те "фине" разлике у значењу појединих израза
,
а том патрљку придодаје два патрљка друге реченице. Моја неосакаћена реченица требало је да покаже деликатност употребе одређених израза зависно од контекста, ма колико ти изрази били синонимни. И то што сам навео, важи за све случајеве, не само за повод дискусије у овој теми.
Не знам колико је могуће енантиосемијом и унутрашњом антонимијом поистоветити садржину израза
сумњам да то јесте нешто и
сумњам да то није нешто. Уколико је могуће, то значи да се семантика развија у правцу супротном логици, што води даљој релативизацији, и рехабилитацији почетних грешака њиховим произвођењем у значењски тачне исказе.
Није тачно да „оклеветана“ реченица ништа друго не може значити у наведеном контексту. Управо је то био повод за моје реаговање. Ако стоји: „Изолована бактерија која је изазвала инфекцију у Ургентном центру. Министар сумња да то није једини узрок“, значење може да зависи од нагласка: а) Министар СУМЊА да то није једини узрок; б) министар сумња да то НИЈЕ једини узрок; в) министар сумња да то није ЈЕДИНИ узрок. Значењска разлика се не показује толико у односу према претходно утврђеном, колико према ономе што тек треба да се (накнадно) утврди. Уз то, остаје отворено питање шта министар заиста мисли, односно шта прихвата као вероватнију могућност, управо због коришћења конструкције "сумња - да - то - није".
Ствар се унеколико поправља ако кажемо да министар „сумња да је то једини узрок“. Ако инсистирамо на негацији, онда је боље: „Министар страхује (или: министар се боји) да то није једини узрок“ (тада уједно указујемо на министров психолошко-емоционални однос према појави), или: „Министар претпоставља да то није једини узрок“ (тада више указујемо на ток мисаоних операција министра). Ето, својој листи придружујем и глагол
страховати, овог пута баш у вези са „оклеветаном“ реченицом.
Но, и када се определимо за исказ „министар сумња да је то једини узрок“, могућа су различита значења. Прво: из чињенице да је изолована бактерија у вези са инфекцијом може се претпоставити да је она
једини изазивач инфекције, док министар сумња да је то тако, пошто постоји могућност
да има и других изазивача те инфекције.
Друго: из чињенице да је изолована бактерија у вези са инфекцијом може се претпоставити
да има и других изазивача инфекције, док министар сумња да је то тако, пошто особине изоловане бактерије указују
да је баш она изазивач инфекције.
Моје набрајање глагола у функцији је адекватног изражавања зависно од прилике и контекста, и није везано за конкретан пример како то J o e наводи, спрдајући се убацивањем тих глагола у конструкцију конкретне реченице. Ето, нека настави спрдњу са „новопонуђеним“ глаголима
страховати и
бојати се.
Дакле, у трећем стиху опуштено можеш заменити слутити са сумњати, осим што тиме нарушаваш емоционалност и стилогеност реченице, јер глаголи имају различите конотације и користе се у различитим регистрима.
И поред најбоље воље, не могу „опуштено“ заменити
слутити за
сумњати у трећем стиху, најпре зато што те речи у томе стиху нема. За мене је различито значење „ја сад
слутим за те очи да су баш оне“ (наслућујем, интуитивно осећам, предосећам) од „ја сад
сумњам за те очи да су баш оне“ (двосмислено: немам уверење као до сада, колебам се, или – претпостављам да су то баш ТЕ очи, прихватам као основану могућност да су то ТЕ очи). Дакле, не нарушава се само „емоционалност и стилогеност реченице“, већ постоје и значењске разлике.