Изузеци у тој категорији (им. граматичког ж. рода на -ка/-га/-ха) углавном су уређени системски — нпр., до алтернације не долази због незгодне групе (мачки, тачки, тезги), код личних имена (Јованки, Стојанки, Раки), код хипокористика (баки, секи), те код свих nomina agentis feminativa (лекарки, професорки, министарки) и ж. етника (Београђанки, Крушевљанки) итд. Главнина именица овог типа, махом наслеђених и немотивисаних, ипак сведочи сибиларизацију: кашици, виљушци, грешци, свесци, бризи, тузи, прузи, влази, задрузи, утеси итд. итд. Верујем да су тежње наших граматичара да се, онде где постоји колебање, задрже старији облици (слично као у Гпл. крошања-крошњи).
Западни народни говори, колико сам приметио, добро чувају то -ц- овде (владици), док се у источнијим чешће замењује са владики (мада је тамо и Апл. олу̏це, ора̏се па ништа).
Једини реални разлог за изузимање овде именице могла би, мислим, бити хомоформија с именом Вла̀дица, и то само у усменом тексту. У писаном имамо велико/мало слово (владици : Владици). Мада и у усменом најчешће иза ове речи долази атрибутив (владици Јовану), па знамо да није у питању лично име.