Српски језички атеље > Синтакса

Инфинитив и „да-конструкциjа“

(1/6) > >>

Orlin:
Здраво свима! Док босански и хрватски jако преферираjу употребу инфинитива (колико знам, неки у Хрватскоj чак инсистираjу на неупотребу тзв. "да конструкциjе"), изгледа да jе ситуациjа скоро супротна - инфинитив jе релативно редак. Хтео бих да вас питам:
1. Очекуjе ли се да ће инфинитив релативно ускоро нестане у српском, што се већ десило у бугарском и македонском? Jа лично не мислим да ће се то заправо десити jер jе често погодно користити инфинитив: даjе "компактниjи" исказ и избегава пречесто понављање везника "да"; осим тога jе инфинитив компонент регуларно коришћене конструкциjе футур I, у коjоj jе могуће заменити инфинитив али се добиjа некако друго значење.
2. Jе ли употреба инфинитива некако маркирана?
3. Да ли често користите инфинитив у усменоj и/или писменоj комуникациjи?
Хвала унапред!

Шоми:
1. Не. Не треба очекивати да се инфинитив изгуби, посебице што се с њим гради и будуће време: ја ћу ићи, он ће донети, ти ћеш доћи… Честа је употреба начинских глагола у инфинитиву: нећеш морати, нећемо смети… Можда је нешто чешћи футур са да, али ни онај с инфинитивом није тако ретко заступљен.
2. Не, једино ако би било више инфинитива заредом, неко би то протумачио „хрватски“, нпр. морам ићи донети. Варијанте морам да идем да донесем и морам ићи да донесем једнако су заступљене и прихватљиве у српском, те немаркиране.
3. Да. Не подносим дакање и какофоничне конструкције: хтео бих да дођем да те питам да идемо. Ту увек убацим бар један инфинитив или преметнем реченицу како би било највише два везника да у њој: дошао бих да те питам да идемо или дошао бих и питао те да идемо или хтео бих доћи да те питам да идемо.

J o e:
1. Неки србисти (П. Радић) баш то проричу — потпуно повлачење инфинитива пред презентом, под утицајем балканских језика, што и јесте већином основано. Међутим, не може се предвиђати колико ће ту утицати новоштокавски говори са стабилним инфинитивом и стандардни језик. Шоми, грађење футура ти је данас прави контрапример: само понеки стандардни текстови имају хтети + инфинитив, другде је свуда замењен презентом (укључујући и књижевност). А нећеш хтети, нећемо смети је такође футур. Вероватно си мислио на морам ићи / да идем, нисам смео помислити / да помислим…

2. Како где. У стандардном језику инфинитив је потпуно легитиман и немаркиран.

3. У усменој само када користим стандардни језик. У писању доста чешће.

Бруни:
Ja više koristim prezent nego infinitiv, a u skladu sa svojim jezičkim osećanjem, ne zato što je karakterističan za zapadne varijante. Meni ne smeta (kao Šomiju, npr.) da se to DA ponovi npr. dva puta, ali tri mi je već malo previše, pa onda obično u takvim slučajima ubacim infinitiv. Što se budućeg vremena tiče, radije ću koristiti ja ću da idem, nego ja ću ići…

J o e:
Презент је карактеристичан за источне говоре, не за западне.

Навигација

[0] Списак порука

[#] Следећа страница