Zapeta manje-više preovlađuje u srpskim predratnim (mislim na II svj. rat) izdanjima — u Belićevu Pravopisu, recimo, uopšte nema zareza, samo zapete. Ali otkako imamo savremen(ij)u normu (dakle, počev od P 60 naovamo), zarez je daleko običniji i češći termin, i ne bi imalo smisla sada ispravljati krive Drine od prije pedeset ili šezdeset godina.
Očigledno nije neispravno niti jedno niti drugo, jer i sâm P piše „Zapeta ili zarez“ (mada je indikativno to što u samome tekstu upotrebljava isključivo termin zarez); a ako bih baš morao birati između zareza i zapete, sigurno bih danas izabrao ovo prvo (prije šezdeset godina, možda bih izabrao ono drugo). Ali valjda još uvijek nije došlo to vrijeme da moramo birati da li više volimo jedan ili drugi sinonim.
Možda ne bi trebalo da dajem vlastita mišljenja, ali ću ovdje reći — mislim da je izbaciti opšterasprostranjeni zarez, a nasilu maltene uskrsnuti iz mrtvih zapetu; valjda zato što je zarez tobože „hrvatski“, a rusko nam je, jelte, politički postalo slađe nego „hrvatsko“, čak i unutar toga jednog jezika — dijasistema; moglo je pasti na pamet samo istima onima kojima je bilo pa(da)lo na pamet i to da izbace ijekavicu ili infinitiv iz srpskog standardnojezičkog izraza. Dakle, ljudima u čiju se moć prosuđivanja ja ne bih uzdao. Vi kako hoćete.