Српски језички атеље > Језик је огледало душе
Vučemo li decu u nazad?
alfaholic:
Pozdrav svima,
Moja supruga je prosvetni radnik, učili su je između ostalog da je ćirilica pismo sa kojim prvo treba upoznati decu i ona se toga drži što zbog navike i naučenog, što zbog plana i programa u našem školstvu.
Lično u ovome vidim problem, jer kako i sami imamo decu od kojih je jedno (kao) pismeno u drugom razredu osnovne škole, ono ima određenih problema u svakodnevnom funkcionisanju u realnom svetu gde je dobar deo toga upravo na latinici. Sve ovo čini jedno osmogodišnje dete samo formalno pismenim i disfunkcionalnim u prostoru i vremenu gde se najveći deo informacija obavlja i prenosi upravo na latinici, pa ono umesto da samo pročita i upoznaje se sa svetom redovno pita nas roditelje koji mu prevodimo sa maternjeg jezika i govorimo mu da je još uvek malo i da će to tek učiti u školi.
Iako je argumentacija vrlo jasna i oslikava isključivo pragmatizam, ova tema gotovo uvek zaliči na religijsku raspravu u kojoj se prizivaju sve vatre pakla i podzemlja da se kazni bogohulnik koji se usuduio uzeti ime gospoda u usta, pa kao iz nekog pravilnika svi izgovaraju "to je naše", "treba čuvati tradiciju" i slične stereotipe.
Nije uopšte teško razumeti da ovo nije napad na tradiciju ni na bilo čiji kolektivni identitet, već prosto praktično pitanje vezano za redosled učenja kada je pismo i opismenjavanje dece u pitanju.
Iz moje perspektive decu treba što pre opismeniti na latinici jer se sa njom susreću jako rano gledajući televiziju, internet, na kompjuterima i telefonima, tabletima i svim drugim uređajima koji će tek postati dostupni kako oni budu rasli, a tek kada se deca u potpunosti opismene uvesti ćirilicu kao stvar opšte kulture i tradicije ljudi koji na ovom prostoru žive.
Ponovio bih da se ne radi o bilo kakvoj ideologiji, već o čistoj praktičnosti i efikasnosti.
Ostaje naravno i tema forsiranja ćirilice u sve ostale sfere našeg javnog života, no ona je i previše politički obojena pa ću preskočiti.
Father Jape:
Ne vidim što deca ne bi naučila oba pisma još pre polaska u školu.
A što se pragmatizma tiče — nisu li sve knjige za decu, naročito najmlađu, upravo štampane na ćirilici?
alfaholic:
Trenutno je praksa da se deca ne uče pisanju pre prvog razreda osim osnovnih vežbi pisanja i držanja olovke i to tek u predškolskom uzrastu.
Što se tiče knjiga za decu, one nisu jedino što se može čitati, šta više. Oko nas je mnogo toga sa natpisima i deca se sa njima susreću od rođenja. Ograničiti čitanje samo na papirne knjige na ćirilici isto je što i smatrati da se obrazovanje meri brojem položenih ispita u formalnom školovanju.
J o e:
Сјајна тема!
Није баш згодна ствар предшколску децу оптерећивати двама писмима. Ту није у питању меморисање имена за одређене објекте/појмове, већ ментално баратање двама кодовима, чије су јединице (гласови, речи, реченице) деци потпуно стране. Дакле, она се прво морају научити функционисању система језика и писма, при чему је споредно које је то писмо. А савладавање једног непознатог система у два кода свакако смањује могућност пуног усвајања иједног од њих. (Ту нема лаког прекључивања као код усвајања два језика.) Не говорим, дакле, о умећу именовања слова ћирилице и латинице (срицању), него о могућности шчитавања на два писма и разумевања прочитаног. То је веома тешко. Већина предшколске деце у томе не би била успешна и већина васпитача не би умела у томе да их подстиче.
Оба писма (или само латиницу?) раде у Монтесори вртићима, али наопако: по енглеском моделу. Деца словне комбинације уче као слике, меморишу запис речи нпр. пас, слон, мама. Не баве се уопште гласовима, што је за фонолошко писмо као наше потпуно бесмислено.
У другим вртићима би требало да осим графомоторичких вежби (које би, опет, требале да се изводе и пре 5-6. године) раде и вежбе гласовне анализе и синтезе, што је најбитнији предуслов за читање. Али колико знам, многи васпитачи се баве и словима: моделују их од разних материјала, углавном по собама имају излепљене азбуке и сл. Наравно, све на ћирилици, јер је тако правно регулисано.
Е сад, то да ли латиници треба дати првенство у редоследу учења није само практично питање. Тиме се шаље и порука о ставу, културном усмерењу, идентитету и сл. Неозбиљно би било да држава којој је званично писмо ћирилица – не говорим само о везаности за традицију него о опредељењу, добром или лошем, утемељеном у свим законима – да̑ такву предност латиници. То би било као да званично инсистира на целовитости територије, а из уџбеника географије избаци Косово уз образложење да ће се о томе учити кад ђаци буду могли да разумеју то сложено питање.
Што се тиче окружења за учење, деци су први вид симболичког кодирања налик писму – сликовнице. Слика представља догађај из приче, као што ће касније то представљати записана реченица итд. Утолико су деца везана за књиге, махом штампане на ћирилици, и из њих потиче писменост (кодирање, смер читања, механизми разумевања прочитаног…). Цртани филмови су синхронизовани, паметни уређаји су (макар у мом окружењу) на енглеском, а ко држи на српском, тај може – ако неће да збуњује дете – да држи и на ћирилици. Јавни натписи су, ипак, најчешће латинички.
Зоран Ђорђевић:
Мислим да само питање - Vučemo li decu u nazad? није коректно постављено. Постављаш га сугестивно - уназад. Као да је познавање и коришћење ћирилице нешто ретрогадно.
Треба знати латиницу од малих ногу, обасути смо њоме на све могуће начине и бесмислено је ускраћивати деци познавање латинице.
А зашто латиница преовлађује у нашим медијима, на паковањима, у називима фирми и радњи… јесте пар екселанс политичко питање и води порекло одавно.
Погледај ову стару расправу: http://forum.srpskijezickiatelje.com/index.php?topic=5844.msg58667#msg58667
Навигација
[0] Списак порука
[#] Следећа страница
Пређи на пуно издање