Nemam celokupan odgovor, al iščeprkah sad iz teftera zabelešku od kad sam tražeći nešto drugo našao primedbe iz jedne knjige Stojana Novakovića, iz kojih se štošta da ekstrapolirati. Knjiga je „Akcenti štampanih srpsko-hrvatskih knjiga, crnogorskih i mletačkih”; nisam u žurbi sačuvao bibliografske podatke, ali sad nađoh neku antikvarnicu na netu koja ima izdanje „Beograd, 1877.” „Crnogorske i mletačke” iz naslova se odnosi, mislim, na mesto štampe, al ne drži me za reč.
Dakle, on pobraja neke od grčkih akcenatskih znaka ovako:
´ oksija (οξει̃α, accentus acutus)
` varija (βαρει̃α, accentus gravis)
˜ ̑ perispomena (περισπομένη, accentus circumflexus)
̏ dvostruka varija (nisam zapisao ime, mislim da ga je ovako dao)
Šta veliš? :)
Knjiga se, ako se dobro sećam, bavi time kako se baš ti znaci (i još 3-4 druga, nebitna za ovu temu) neujednačeno koriste u našim starijim knjigama. Moje je površno shvatanje da su ti znaci dugo korišteni pre reforme jezika kao neka opšta paleta obeležja naglašavanja, nekad srodno grčkim funkcijama, nekad na originalne načine. Razumno je pretpostaviti da se i Daničić naprosto poslužio tom paletom kad mu je ustrebala, i da je birao značenja koja su bar imala neke veze s onim koja su već bila postojala. Ravne crte nema u Novakovićevoj knjizi, ali ona je odavno ustanovljena u drugim pismima kao znak dužine.
Eto, a ja magarac bio mislio da su oba silazna znaka neke naše izmišljotine.
Zanimljiva je Novakovićeva priča o perispomeni.
Koliko se sećam, izvorno je imala oblik tilde, ali je u rukopisu postepeno prešla u oblik gde je gornji luk bio naglašen a donji ravan, pa je bila kao neki crvić, savijen samo na levoj strani. Bio je oblik u knjizi, al ne mogu da ga otkucam na forum; tek - neverovatno - baš tako i meni obično ispadne tilda u svrakopisu, iako pokušavam da je pišem simetrično. I iz ovoga je daljim pojednostavljenjem izbačen taj ravan deo, pa se oblik pojednostavio u samo gornji luk. Ja sam prepisao same njegove reči οξει̃α i βαρει̃α kao akcentovane tildastom perispomenom, ali kad ih potražim na netu, izlaze mi οξει̑α i βαρει̑α, s polukružnom, što znači da se do danas i u grčkom ustalio taj oblik, i sugeriše da je tildasti samo istorijska varijanta.
Nego jeste li primetili? Περισπομένη, accentus circumflexus. Dakle, latinični cirkumflexs ̂ i naš gornji polukrug ̑ ispadaju po tome nerazlikovne varijante jednog istog grčkog akcenatskog znaka. Čak se reč cirkumfleks koristi da se opiše grčki naglasak koji se ne beleži znakom cirkumfleksom nego polukrugom. Kanda je znak samo upotrebom postao kvakast u pismima zapadne Evrope, a u našem ostao zaobljen… ali smo onda mi preuzeli i taj kvakasti oblik, i sad ih naporedo koristimo, samo s različitim funkcijama! Kako li se tek to doima braće Hrvata? Niko na svetu osim nas ne koristi oba ova znaka kao različite. Eee, čudo je pismo.
Pošto je ovo već "norma pod lupom":
Mene dan-danas bune ti simboli, nisu mi se uvukli pod kožu (osim cirkumfleksa i nenaglašene dužine) i uvek moram da se premišljam koji je koji. Koliko bi ovo lakše bilo da je neki sistem znakova izmišljen planski, pa da nas vidi bog. Pazi samo pametne Kineze i tonove u pinjinu:
̄ ravan ton (visoki)
́ rastući
̀ opadajući
̌ ton koji prvo opada pa onda raste
Sami vizuelni oblici sve govore. Ko je ikad video ovaj spisak a da ga nije odmah zauvek zapamtio? :)
