Da budem iskrena, i ja bih se začudila. Tapravo, začudila bih se u zavisnosti od godina koje ima dete. Mislim da od nekih 14-15 godina, dete bi trebalo da poseduje i taj pasivni rečnik — reči koje inače ne koristi, ali koje zna šta znače. Taj fond reči imamo svi, i taj fond se stiče čitanjem, i to ne samo lepe knjćževnosti, nego i drugih tekstova.
Naravno, — i ja se tako svakodnevno začuđavam! Ljudi ovde ne znaju šta je
muštuluk, šta znači
maksuz-selam ili
aferim, šta su
tufahije, ko je
daidža… Pre neki dan rekoh kolegici koja me je obradovala viješću: „Super, imaš muštuluk!“ a ona me zblahnuto upita: „Šta to znači?“ (U prevodu: „Šta si mi to opsovao?“ [osmeh2]) I isto tako se i meni redovno dođaga da za neke izraze moram da pitam šta znače!
Ali ja ne vidim to kao ičiju manu. Kad mislim da me ljudi neće razumeti, ja ću
čašćavati ili
slati srdačne pozdrave i govoriti
bravo ili
svaka čast, neću
davati muštuluk ili
maskuzli selamiti i govoriti
aferim i
alal vjera. Neću se praviti prepametan i misliti da svi moraju da znaju šta je
dokolica ili
muštuluk. Možda ću u sebi i pomisliti kako su morali to negde naučiti ili pročitati, i kako je grijeh što nisu, ali neću zbog toga davati vrednosne sudove o sebi i drugima. Siguran sam da bilo ko zna još ko zna koliko drugih reči i izraza za koje ja nemam pojma. I to je tako normalno. [osmeh]
Stalno dolazimo u prilike da moramo i mi drugima objašnjavati neke svoje reči i izraze, i da drugi moraju nama. Niko nije progutao rečnik. [namig] Zato se ne treba praviti mnogo pametan; i na račun toga sam jedino bio kritičan. Naravno da treba proširivati vokabular i čitati što više, ali ko je taj koji će kazati: „
lenčarenje je kvarenje, a
dokolica bogaćenje jezika“; ili „treba znati šta znači
dokolica“, a da ni on pritom ne zna šta znači
tuljanisati se ili
maksuzli selam. O tome vas samo pozivam da razmislite: ko nam i kako postavlja granice i kriterije jezičke „podobnosti“ i „učenosti“. [namig]
Znači, naravno da treba čitati, učiti i usvajati, „širiti“ vokabular itd., ali niko nije pozvan da kaže
dokle je minimum i
u kom smeru treba vokabular „širiti“. A oni koji to rade, čine to iz nekih sasvim drugačijih interesa. (Prvo, kada postavljaju neke svoje „minimume“ inače normalnim i jezički i psihički sasvim zdravim ljudima, da bi sebe pokazali učenijim i stručnijim od drugih; a drugo, kada vas upućuju na
dokolice i
zapete umesto na
daidžinice i
rahatluke [ili obratno, svejedno!], da bi vodu okrenuli na svoju političku vodenicu.)
Laku noć, Bruni. [namig]
