Здраво!
Тај труд ми се чини племенит, али доста тежак и узалудан посао. Акценат речи који се може наћи у речницима често је 1) недоследан и 2) нереалан (не одговара реалној употреби, на различите начине). А то, ако се изузму често навођене речи страног порекла, посебно важи за неке акценатски спорне флективне облике лексема (генитив множине, лок./дат. јд. једносложних именица на -∅, аорист, имперфекат…), које речници понекад и не дају. Занима ме како си те ствари решио.
Што се тиче трију сложеница са значењем нијанси боја (претпостављам да су у питању придеви), ни ту речници нису доследни, па се могу наћи три акценатска типа јасножу̑т, челичнопла̑в; ја̏сножу̑т, пла́воси̑в; су̑мпорножӯт, мр̏косӣв. Ја у таквим случајевима најчешће чујем наглашене обе саставнице, дакле рекао бих жу́томр̏к, цр̀веномр̏к, цр́номр̏к (уп. у Обратном речнику сивомр̏к, по првој варијанти).
