Нека и супостоје два стандарда: један „класични” и други „пургерски”. Од њих је један нормативно прихваћен. Други може уживати друштвени престиж (као што се види кад се дошљаци из нестанд. дијалекта прилагођавају београдским вокалским бојама, хиперпренесеним акцентима и покраћеним дужинама), и то је без сумње позната социолингвистичка чињеница, али не може уживати и стандарднојезички. Дакле, кад човек пита (као што је у овом случају било) шта је правилно, зна се на који се језички израз од ових двају мисли. И такав му одговор треба дати.
Naravno, nisam se obraćao na tu priču nego se teorijski postavio prema tvojim i Bolovim oprečnim gledištima na odnos "klasična" i "purgerskog" izraza. Jer mi se čini kako gledištima obojice nedostaje malo teorijske potpore — obojica ste se, koncentrisani na konkretan problem o kojem imate različita mišljenja, udaljili od opšteteorijskog okvira kojem i ovaj problem pripada, i to na suprotne strane malo zagazivši u
hardcore.
Ali niti je "klasični", opšti standard još uvijek niti blizu zreo za bacanje, niti je urbani govor prestonice isključivo govor ulice i uličnih frajera kakvim se u nekih preskriptivista predstavlja. On je, kako reče Bolo, i govor naučnika, profesora, književnika, društvene inteligencije koja se okuplja u prestonicu. Nije samo govor nepažljivih medija, on je govor svih Beograđana (ili isto tako Zagrepčana, s one tamo strane jezičkog dijasistema), izblaziranih ili ne. On je, upravo zato, takođe i u mnogostrukim stratalnim odnosima sa normativnim standardom; jedan i drugi su jako povezani i međusobno jedan na drugi u široj sociolingvističkoj slici i te kako utiču, te se ni jedan niti drugi ne mogu olahko odbaciti onda kada se govori o standardnom jeziku (u njegovoj sveopštosti, ne samo podrazumijevajući pod time "klasični" normativni standard).
Tako je i Bolo u pravu s jedne strane, i ti si u pravu s druge, ali vam taj ključni teorijski presjek nedostaje, na koji sam vas htio podsjetiti.
Моје негативне конотације што их приписујем бгд. говору у том су смислу оправдане што се односе на неадекватну употребу језичких варијетета. — И тај престижни говор града има своје језичке функције — зато се и постоји, али му их не треба давати онде где је утврђен други језички израз (рецимо, овде). Једнако бих негативно оценио и када би неко стандардним језиком говорио у опуштеном разговору или с бабом на селу (опет сексизам).
Tačno, sa time se apsolutno slažem. Rekoh, moj je upad u vašu diskusiju bio više teorijske prirode.
Вараш се, Ђорђе, да ш.-в./их. говори нису били престижни. У то време шта је могло да буде друго мерило престижа него књижевност (данас су то медији и политичари)! Народна књ. је била један од Вукових главних аргумената за народни језик новоштокавског коинеа.
Ne, ključni argument vukovske struje (bio on tako i artikulisan u tadašnjim polemikama s protivnicima ili se pak implicitno pokazao kao ključan za uspjeh reforme, svejedno), i onaj koji je de facto i odnio pobjedu, bila je rasprostranjenost toga dijalekta. Narodna književnost postoji na svakom dijalektu, dakle ne može mu ona davati prestiž. Narodnih umotvorina ima i na prizrensko-timočkim dijalektima tušta i tma, pa se opet pričaju samo djeci pred spavanje i u prisnoj porodičnoj, komšijskoj ili čaršijskoj atmosferi. Što su najviše zabilježenih umotvorina na mlađem štokavskom narječju, to je upravo zato što je to narječje i najrasprostranjenije, odnosno zato što se Vuk po tlu toga narječja najviše i kretao. Prevagu je ipak odnio "demokratski model" standardizacije, a ne narodna književnost (niti čak i dubrovačka, koja je budući pisana mnogo i prestižnija od usmene!), jer književnost ima kulturni, ali nema društveni prestiž. Pa gledaj, u praksi se to sámo pokazuje: tako i standardni jezik danas — onaj "klasični" normativni standard svakako sa sobom nosi dosta kulturnog prestiža, ali društveni prestiž je u gradskom govoru, i zato to neće natjerati čak ni došljake u Beograd iz tipičnog vukovskog istočnohercegovačkog dijalekta, poput mene, da ne pokrate pokoju dužinu i malo "ispeglaju" akcente.
Ili ijekavce da stidljivo pređu na ekavicu — pa sjetimo se samo Ive Andrića!
