Словеначки филолог Јернеј Копитар (1780—1844) осмислио је у својим делима пут којим би требало да течe културноисторијски развитак јужнословенских народа. Његове идеје биле су условљене како сложеном теоријском, филозофском и историјском позадином, тако и конкретним политичким и културним приликама његовог времена. Ипак, иако је Копитарева концепција имала одлучујући значај у Вуковој културно-језичкој реформи па отуда и у потоњем српској култури код Хрвата његов концепт није надвладао што је Копитара доводило до очајања…На почетку свог бављења Словенима Копитар је дошао до идеје о карантанизму која подразумева пре свега поделу Јужних Словена на две велике групе коју је разрадио у својој рецензији Slavische Sprachkunde (1857) — једна група је славеносрпска или илирска која обухвата становнике јужне Мађарске, Бугарске, Славоније, Србије, Босне, Далмације, Војне Крајине и Истре а друга група је словеначка коју сачињавају Корушци, Крањци, Доњи Штајерци, привинцијални Хрвати и становници западне Мађарске (кајкавци и Прекомурци). Из прве групе Копитар је убрзо искључио Бугаре и почео је називати само српском. Друга група, које се тада тек конституисала у модерну нацију требала је да прихвати за себе назив Карантанац. У преписци између Копитара и Јосифа Добровског искристалисала се убрзо теза да словеначка етничка територија обухвата два језгра: панонско (доњи Штајерци, прекомурци и кајкавски Хрвати) и карантанско (Корушци и Крањци). Копитар је сматрао да је кључни историјски задатак језичко зближење и етничка синтеза ове две групе.
Извор: http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:kopitareva-ljutnja-na-gaja-i-ilirce