Нагласак у одломку из романа На Дрини ћуприја

[Astijanaks]

Је ли ово исправно ‘решење’ задатка?

За вре́ме гра́ђе̄ња пру́ге̄, све̑т је пр̑вӣ пу̑т о̀сетио да то̑ ни̏је ви̏ше̄ о̀на̄ ла̏ка, си̏гӯрна̄ и бе̏збрӣжна̄ за̏рада из пр̑вӣх го̏дӣна̄ по̏сле окупа́ције̄. Ве̏ћ не̏колико по̀следњӣх го̏дӣна̄ ска̑чӯ це́не ро̀би и свако̀дне̄внӣм по̏требама. Ска̑чӯ, а ни̏кад се нѐ враћајӯ, не̏го по̏сле кра̏ће̄г или ду̏же̄г вре̏мена ска̑чӯ по̏ново… То̑ је не̏ка̄ лу́да и по̀дмӯкла ѝгра, ко̀ја̄ све̏ ве̏ће̄м бро̏ју љу́дӣ све̏ че̏шће заго̀рча̄ва̄ жѝвот, али про̏тив ко̀је̄ се нѐ може ни̏шта. (И. Андрић, На Дрини ћуприја, Просвета, Београд, 1981, 261).

Задатак је из бледожуте средњошколске граматике. Сумњив ми је одељак о лудој и подмуклој игри, али будући да је неодређена, нека, ваљда је исправно?

[J o e]

Обележићу спорне и дублетне акценте:

За вре́ме гра́ђе̄ња пру́ге̄, све̑т је пр̑вӣ/пр̀вӣ пу̑т о̀сетио да то̑ ни̏је/нѝје ви̏ше̄/ви̏ше о̀на̄ ла̏ка, си̏гӯрна̄ и бе̏збрӣжна̄ за̏рада из пр̑вӣх го̏дӣна̄ после окупа́ције̄. Ве̏ћ не̏колико по̀следњӣх го̏дӣна̄ ска̑чӯ це́не ро̀би/ро̏би и свако̀дне̄внӣм/сва̏кодне̄внӣм по̏требама. Ска̑чӯ, а ни̏кад се нѐ враћајӯ, него после кра̏ће̄г или ду̏же̄г вре̏мена ска̑чӯ по̏ново… То̑ је не̏ка̄ лу́да и подму́кла ѝгра, ко̀ја̄/која све̏ ве̏ће̄м бро̏ју љу́дӣ све̏ че̏шће/че̏шће̄ заго̀рча̄ва̄ жѝвот, али против ко̀је̄ се нѐ може ни̏шта. (И. Андрић, На Дрини ћуприја, Просвета, Београд, 1981, 261).[/font][/size]

[Astijanaks]

Добро, неке од дублета су ми познате, нпр. пр̑вӣ и пр̀вӣ,  ро̏ба, сва̏кодне̄внӣ, против је предлог, не̏го је везник, наглашен у Речнику Матице српске, на пример.

Где су грешке? Осим против и није?

После нисам видео ненаглашено, али јесам с дужином на е.

Што се тиче зараде, односно придева који испред ње стоје, овде се ваљда мисли на конкретну зараду пре рата, а не на ‘неку тамо’ неодређену. Ту нисам био сигуран треба ли продужити наставке или не.

[Astijanaks]

Исто тако, нису ли Околишта заправо О̀колӣшта? Грешка у књизи?

Кр̑њ ме̏се̄ц, на̀ра̄нџасте̄ бо̀је̄, пли̏вао је у дну̏ види́ка. Ди̏зао се про̏хла̄дан ве̏тар. Шу̑м во̀де̄ у дубѝни по̀стао је гла̀снији. Ми̏лан је о̀пипао па̀жљиво ка̏ме̄н на ко̀ме сѐдӣ, на́стоје̄ћи, да се прѝбере̄ и раза̀зна̄ где̏ је и шта̏ је то̑ са̀ њӣм, за̀тӣм се те̑шко ди̏гао и као на ту̀ђӣм но̀гама кре́нуо ку̏ћи на О̀колишта.

Је́че̄ћи и по̀срћӯћи јѐдва је сти̏гао до прѐд кућу, ту̑ је па̏о као ра̏њенӣк, у̀дарӣвши ту̑по те̑лом о вра́та. Про̀бӯђени у̀кућани су га у̏нели у по̀стељу. (Сабрана дела, I, Просвета, Београд, 1981, стр. 182).

[J o e]

Veznici po sebi nisu naglašeni. Nose akcenat kad su pod emfazom ili rečeničnim akcentom. Isto važi i za predloge (posle u ovom kontekstu).

Ako hoćeš određeni vid uz zarada, onda dosledno stavljaj dužine.

U udžbeničkom tekstu greške su u ovim rečima: glàsnijī, Mìlan, kȏme, Òkolīšta, ùkućāni, ȕnēli.