Деклинација презимена са завршетком на "-о"

[haloven]

Поздрављам све чланове Форума као нови члан.

Већ дуже време не успевам да дођем до одговора на питање како се у множини по падежима мењају наша презимена са завршетком на слово "о". Прецизније, занима ме како се гради номинатив множине код ових презимена и постоји ли ту неко правило?  Примери таквих презимена су Бубало, Бундало, Гатало, Ного, Шкоро и слична, а често се јављају у Херцеговини и, у опште, код прекодринских Срба. Код наших старијих етнографа, ученика Цвијића, попут Јевта Дедијера који је обрадио породице у Херцеговини, ова презимена се у номинативу множине увек наводе са завршетком на "-и". Тако имамо Бубало/Бубали, Чабрило/Чабрили, Спаравало/Спаравали и слично. Овакви изговори се и данас могу чути у Херцеговини, али све чешће се чује облик који доминира у Крајини: Бубале, Чабриле, Спаравале… Ипак, данас вероватно нико не би користио облик множине Ноги за презиме Ного, већ сви говоре Ноге. Код ових презимена се такође среће грађење номинатива плурала додавањем наставка "-а", па су онда Бубала, Спаравала, Бундала и слично.

Постоји ли уопште неко језичко правило за овај случај? 

[J o e]

Добро дошао!

Ја не знам да су се нормативисти бавили тиме. Углавном су тема лична имена на -о: Јово – од Јова и од Јове. Утолико ми је логичније да те двосложне варијанте налик на имена (Рашо, Ного, Ђого) буду у женском роду множине (Раше, Ноге, Ђоге), ако се тако већ користи, посебно због незгода око спровођења сибиларизације (Ноги или Нози?).

За ова вишесложна на -ало/-ило не знам шта бих рекао. Заједничке именице као мазало, које углавном могу бити и мушког и средњег рода, у множини су, према једнотомном Речнику српскога језика, само у средњем (мазала). Међутим, то се не мора обавезно односити и на презимена. Између мушког и женског (Бубали и Бубале) систему би ближе било оно прво. Знаш ли, је ли употреба средњег рода (Бубала) такође из неког дијалекта или књишки конструкт?

[haloven]

…
Знаш ли, је ли употреба средњег рода (Бубала) такође из неког дијалекта или књишки конструкт?

Не знам заиста. Уочио сам да у Војводини у говору неки људи користе и такав облик, али не бих рекао да се ради о локализму, већ пре о "сналажењу". Вероватно је у питању лични доживљај конкретног презимена са завршетком на -о као именице мушког или женског рода. Свако ће без грешке за презмена која се завршавају на сугласник, множину градити као код именица мушког рода, дакле са завршетком на -и, док ће за она која се завршавају на -а претпоставити женски род, па у множини додавати наставак -е. Тако ће бити увек Круљ/Круљи и Марчета/Марчете. Али код ових презимена са завршетком на -о, што је у нашем језику углавном завршетак карактеристичан за именице средњег рода, људи изгледа интуитивно "нагађају" род именице, па се у складу са њим сналазе са одговарајућим наставцима. Ако бих даље претпостављао, могао бих замислити да избор облика множине можда има везе и са мање или више наглашеном патријархалном средином у неким крајевима. У Херцегеговини се презиме, као име породице, идентификује кроз мушкарца, "главу куће", па је онда вероватно по некој логици Тај Бетегало и Ти Бетегали.