Миле, Боле, Маре може се мењати на два начина по а-деклинацији и по е̄-деклинацији: Ми́ле-Ми́ла, Ми̑ле-Ми̑лета и Ми́ле-Ми́ле̄. Овај први случај има исти граматички род као Павле, друга деклинација је по типу средњега рода, а трећа по типу женског.
За Павла нема пак нема лаког решења. Граматички род је, заправо, бесмислена појава. Којег је природног рода највећи број именица одређеног типа деклинације, тај је и граматички род. Шио ми га Ђура.
Именице типа прозор представљају јасан случај. Ипак, им. м. р. Радоје, геније, Ђорђе мењају се као им. с. р. поље, здравље, грање, а им. м. р. Па̑вле, Ми́ле, ћа́ле мењају се као им. с. р. село, ребро, небо, осим што имају номинатив на -е. Вероватно су ове средњег рода „типичније“ за тај номинативни завршетак, а можда их и има више, па би се условно могло рећи да су и Павле, геније граматичког средњег рода.
Али то је сулуд и небитан закључак. Граматичким родом, с таквом терминологијом, помно се и грозничаво баве само састављачи тестова за ученике. И нико паметан више. Једно је род (= природни род), а друго је тип промене. Неко је одлучио да помеша бабе и жабе.
