Запажам да је додавање наставка -оња претежно изведено како би одређене речи добиле пежоративни смисао.
Мали off topic већ на почетку: кажемо пејоратив, али употребљавамо придев пежоративан, фаворизујући француски у односу на "темељни" латински - вероватно нам лепше звучи, шта ли? Мислим да су Хрвати ту доследнији, јер задржавају основни облик речи (пејоративан/а/о, пејоративност…), дајући тако предност класичном језику, а не језику који је одређени израз позајмио из класичног језика.
Главоња (човек са великом главом, а у пренесеном смислу - функционер који баш и не заслужује да буде ту где јесте), млакоња, сероња, гузоња, пишоња (са још неким речима тог типа, које се уврежено сматрају безобразним, па зато нећу да их наводим, мада у одређеном контексту могу да имају чак и особине хипокористика), килоња, ветрогоња, ждероња, плачкоња, пушоња…
Овај наставак може да има и неутралније значење, посебно код личних имена. Примера ради, мој деда се звао Радоња (мислим да је име изведено од придева ра̏д, а не од именице ра̂д, као што би се логички пре могло закључити). Такође, код речи дугоња не увиђам пежоративан смисао, а у одређеном контексту, као и у поменутом случају, израз може да има особине хипокористика.
Волови су најчешће називани по особинама длаке, па и ту додавање наставка -оња има неутралан смисао са становишта јачине односно интензитета. Заправо, сви волови који имају одређену боју длаке "генерално" су називани једним именом: сивоња (у пренесеном смислу, добија пежоративан смисао), гароња, шароња, рудоња ( од придева ру̂д - црвенкаст, риђ), галоња, белоња… Интересантан је у том смислу зекоња - може да буде и зекасти во, али и хипокористик (назив од милоште за зеца).
У именицама са наставком -оња не увиђам одлике деминутива, нити аугментатива. Боље речено: не налазим примере за то, чак ни у сасвим посебном контексту. Да ли грешим?
