Da, to mi je takođe bilo jako interesantno. Da budem iskrena, a mislim da je to neko ovde već pomenuo, knjige su mi bile uvod u sasvim novi svet koji ranije nisam poznavala, a kao i većina ljudi na ovom svetu, možda me nije ni previše interesovalo da bih sama potražila informaciju. Pre čitanja ove knjige Avganistan (sori za F, zalepilo mi se od španskog) mi je bio neka tamo daleka zemlja nekih divljih ljudi, fanatika koji maltretiraju svoje žene i dižu u vazduh istoriju sopstvene zemlje zarad nečeg tako glupog kao što je religija. Ove knjige su mi, osim činjenica koje je Milanče izložio a koje nisam znala, takođe približile ceo taj narod, zemlju, dale su lice i naličje nečemu što je do sad bilo samo neka apstrakcija, ime koje čuješ samo na vestima. Avganistanci su postali stvarni, od krvi i mesa, njihove želje, stemljenja, način življenja, razmišljanja, postupci, postali je bliži, jasniji, razumljiviji, pre svega ljudskiji i to toliko da sam mogla povući mnoge paralele između sebe, ljudi iz moje zemlje, reakcije tih ljudi na rat iz devedesetih kod nas sa ljudima iz Avganistana i njihovim životima u višedecenijskom uništavanju njihove zemlje… Takođe sam se poistovetila sa tim čudnim osećajem u kom se mešaju velika ljubav, ali i mržnja, očaj, i osećaj bespomoćnosti u odnosu na sopstvenu unesrećenu zemlju. Moje iskustvo je bilo bliže onima koji su emigrirali, ali s obzirom da sam preživela cele devedesete u Srbiji, poprilično sam se mogla poistovetiti i sa onima koji su ostali u Avganistanu. Naravno, moje lično iskustvo, hvala bogu, daleko je manje traumatično od iskustava ljudi koji su bili u epicentru sukoba kako kod nas tako i u Avganistanu, ali osećaj poznatog jednostavno je skoro uvek bio prisutan pri čitanju.
