Ako se u nekoj sintagmi koristi nečije lično ime, svakako da to ime doživljavam kao glavni član te sintagme, i da će kad pričam o nekoj Jeleni upravo Jelena biti glavni član bez obzira na to je li ona profesor doktor Jelena, vojnik Jelena, đak generacije Jelena, direktor Jelena ili direktorka Jelena. Raščistili smo već da treba koristiti zvanje i titulu u ženskom rodu kad god je to moguće i opravdano, pričamo o slučajevima kada takav oblik nemamo, dakle raspravljamo da li je ispravna rečenica ’sudija Nada Tomić je donela presudu’, a po uzoru na nju i rečenica ’teletabi (ili bilo koja druga reč, xyz) La-La je napisala’, a smatram da jeste i ne vidim sličnost sa romanima, rekama i planinama jer je ovde nosilac sintagme ime osobe, a ne njena titula. Klajn kaže ovako:
’Posebno treba paziti na ne dođe do gramatičkog nesklada između imenice i glagola, umesto ’Ministar je izjavila…’ treba navesti ime i prezime dotične žene-ministra.’
Lično bih uvek umesto žena-ministar kazala ministarka, pa ovaj citat navodim samo kao potvrdu da se ’ministar Ta i Ta je izjavila’ ne smatra negramatičnim, pa stoga ni odgovarajući primeri sa teletabijima, vojnicima i sudijama ženskog pola. Upravo se uz ženinu titulu koja ne postoji u ženskom rodu obavezno piše ženino ime kako bi rečenica postala gramatična, i ne može se to osporavati na osnovu poređenja sa sintagmama u kojima se ne javljaju imena ljudi, ako već takve rečenice preporučuje Klajn a potvrđuje praksa, kao i jezički osećaj onih koji su se javili na ovoj temi sa mišljenjem da im je prirodno ’sudija Nevenka/Marija je rekla’.
U međuvremenu je poruku napisao i Duja, sa odličnim primerom deteta Grujice, s tim što bih ipak stavila ’kapetan Nena Đorđević je javila’, ali ne i ’kapetan Đorđević je javila’ pošto onda opet nemamo kongruenciju - predikat se ne slaže ni sa jednim članom sintagme.
