Цитати

[Марина]

,,Tata je bio od onih ljudi koji sednu da gledaju vesti i počnu da se deru na televizor, kao da oni tamo mogu da ga čuju. A posle pričaju da su Šekspirovi monolozi izveštačeni. Kakva je razlika između Hamletovog obraćanja lobanji i tatinog vikanja na televizor?"

Marselo Figeras, ,,Kamčatka"

[Тузор]

"Стваралаштво је неодвојиво од слободе. Само слободан човек ствара. Из нужности настаје само еволуција; стваралаштво настаје из слободе. Када ми нашим несавршеним људским језиком говоримо о стварању ни из чега, онда говоримо о стварању из слободе. Са гледишта детерминизма слобода је "ништа"; она излази из детерминисаног низа, ничим није условљена, настајање из ње не проистиче из претходних узрока, из "нечега". Људско стваралаштво из "ничега" не означава одсуство материјала који пружа отпор, већ означава само ничим детерминисану апсолутну добит. Детерминисана је само еволуција; стварање не проистиче ни из чега претходног. Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је – тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је – бескрајна и неизрецива, она је – бездан. Исто тако је бескрајна и неизрецива тајна стваралаштва."

Николај БЕРЂАЈЕВ, Смисао стваралаштва; Глава VI - Стваралаштво и слобода. Индивидуализам и универзализам

[rade]

Свака част на цитату! То ми је прилика да питам - зашто Берђајев, кад Руси кажу Бердјајев? Традиција или неко правило?

[Тузор]

Хвала на хвали!
Већ је било речи о овоме:
http://forum.srpskijezickiatelje.com/index.php?topic=3619.msg39567#msg39567

Сетих се примера, који је можда је и на овом форуму наведен - Радјард Киплинг.

[Тузор]

Пар пута смо на овом форуму имали дискусију која се дотицала латинског језика. Ево одговарајућег дела из Хамвашеве књиге Scientia sacra I.

"Данас у Европи све речи универзалног обележја и значаја, сваки језик, без изузетка, мора преиузети из два последња универзална језика, из грчког и латинског. Свака реч духовности вишег реда грчка је или латинска. Свака битнија реч метафизике грчка је или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине. Европски језици су изгубили ову способност.
. . .
(Научна претпоставка) је да су народи у почетку били примитивни, а исто тако и језици, и што су били старији, били су примитивнији. Истина је управо обрнута. Што је језик старији, он је више метафизичан. Кад не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч прузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика.
. . .
Ако неко на брзину не може да нађе реч чије је богатство значења неисцрпно и неограничено временом и простором, нека се маши "логоса". За логос би био неопходан речник који би се састојао од више стотина европских речи. Речник речи начињених од логоса премашио би хиљаду речи, али се могу јавити, и јављају се, сваки дан нове кованице.
. . .
Упоређени с европским језицима латински и грчки као да су језици цивилизоване, образоване и духовне касте, а њихови романски и германски следбеници као да су дијалекти. Готово кухињски језици. Стварност вишег реда и животна делатност вишег и мишљење вишег нивоа на овим језицима без изузетка се може одржати само уз сталну помоћ латинских и грчких речи. Богатство смисла ових речи, њихова граматичка ширина и метафизички ниво недостижни су за језике који су их наследили. Вештачка и насилна национализација, пак, с којом се желе превести ове речи, не успева да одржи смисао, ниво и богатство, јер се речи не могу биратисамовољно."

(Бела Хамваш; Scientia sacra I (Духовна баштина древног човечанства 1) - Учитељ живота, 5. Универзални језик.)

[Шоми]

Ово звучи као изузетно невешта идолизација. На примеру медицинске науке: ту су многе речи буквално „франкенштајни“, латинско-грчке и грчко-латинске творенице, што је могуће јер је латински као такав мртав језик, као и старогрчки, зато никоме не парају уши такве речи. Кад би узео црквенословенски и именовао многе „метафизичке“ ствари, то би у великој мери звучало као да се изражаваш грчко-латинским (на једном врло баналном примеру: cameltoe = усекованије, како је то неки Вукајлијаш духовито приметио). Такве речи опстају и данас (начертаније, наравоученије, путешествије, законоправило итд.) и оне заиста звуче као да су из вишег регистра, а неке су неформалне. Уосталом, у правној струци се не користе практично никакве стране речи у медицинским извештајима и налазима, јер за све (99%) имамо уредну домаћу реч. Латинске речи на -ив заправо су придеви који су данас поименичени, у старолатинском то су били придеви који су стајали уз именицу и неразумљиви ван контекста без ње. Нешто нисам приметио да смо ишта осетно добили тиме што смо нпр. подмет, прирок и предмет у науци о језику заменили, редом, субјектом, предикатом и објектом, нити што се склонидба и спрезање сад називају чешће деклинација и конјугација. Латински је преузео многе речи из грчког или творио преведенице, па смо ми то калковали и опет ништа не фали таквој речи да буде независна од контекста (гр. ptõsis → лат. casus → срп. падеж и многе друге). Све је ствар договора и конвенције, а често и помодарства.

[Тузор]

Другим речима, а једном речју - dixi. 

Схватио сам да је акценат био на вишезначности и универзалности, а тек у другом плану - на осиромашењу "деривата" из латинског и грчког, при чему су посебно назначени романски и германски језици. Као да се богатство језика постиже укидањем вишезначности и установљењем правила: један појам - једна реч; мислим да се посредно у наведеном тексту изводи закључак да нагомилавање речи није богатство језика.

[Шоми]

[rade]

…et salvavi animam meam …

[Тузор]

"Нема ниједне, ниједне, ниједне дужности за пробуђене људе осим ове једне: тражити самога себе, постати чврст у себи самоме, напипати свој властити пут који води унапред, куда год било да води. 
. . .
Ја нисам постојао да бих писао песме, да бих држао проповеди, да бих сликао; ни ја нити ико други није постојао тога ради. То је све произилазило само узгред. Прави позив за свакога било је само једно: доћи до себе самога.
. . .
Ја сам био хитац природе, хитац у неизвесно, можда ради нечег новог, можда ни ради чега, и мој позив било је једино то   да тај хитац из прадубине  пустим да дејствује, да осетим у себи његову вољу и да га начиним потпуно својим. Једино то!"

(Херман Хесе, ДЕМИЈАН)

[Тузор]

[Тузор]

ТРПЉЕН - СПАСЕН

"Већ сто година спрема се наш нови Речник, Р’ечник и Ричник. Најзад нам је Српска академија званично обећала да ће објавити, у најскоријем времену, прву своју књигу нашега лексичкога блага. Она је голема, а и дело је големо. Биће свега 12 књига - колико и знакова у зодијаку - и великих богова на Олимпу; дакле, за дванаест векова имаћемо читав-читавацки речник, ако се овим темпом настави. Хиљаду двеста година! Тешко да ће то који од нас доживети. Не би ли било боље да наша академија изда привремени, нешто краћи и збијенији речник, како би, ако не ми, а оно бар наши унуци и праунуци дошли до онога што одавна поседују народи са малим академским претензијама."   (1952)

(Станислав ВИНАВЕР: Београдско огледало; Службени гласник, 2012)

[Тузор]

„Богови нека убију оног који је први измислио скупштинске седнице, да се на њима задржавају људи који имају својих послова! Зар не би било паметније да се за тај посао одреде беспосличари, па ако не дођу, да се сместа ударе по кеси? Има доста људи који на дан само једанпут једу, који немају никаква посла, и које на ручак нити ко зове, нити они другога зову – ето ти људи требали би да се брину о скупштини и комицијама.“

(ПЛАУТ: Менехми; трећи чин, прва појава)

[abzec001]

Нешто из ових крајева, а некако се слаже са овим даном. Тако се песма и зове:

ДАН

Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња - изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани.

Витомир Вито Николић

[Тузор]

"Андерсен је градио бајку своју од самих истина. И зато је преобразио свет: умножио егзистенције, умножио односе између људи и ствари; назидао неколико нових тавана живота изнад нас и испод нас. А из философије коју је он животом платио, изнео је учење: да све може да се веже добрим односом, јер у свему, чак и у динамиту живи љубав, и између свега има места за љубав и за религиозно разумевање ствари и догађаја. Везао је Андерсен добрим односом човек и глисту: глисте су, ено, поиздизале једва видљиве хрпице на тлу, али то служи проветравању земље, а то је сарадња човеку ратару. Везао је добрим односима човека за све што чини овај свет и живот, па га везао добрим односима и за жалост, губитак, немаштину, и за саму смрт. И везао тако природно, да деца то читају с разумевањем и с одобравањем. Андерсен нам казује врло често последњу реч разума, лепоте и философије, истовремено. А што то деца читају и воле, знак је да смо сви ми од ране младости готови да будемо идеална бића у једном свету где није лако живети, али је лепо живети ако човек живи да би животом купио и платио једну философију. Не философију коју би узео из неког система и присвојио је, него своју философију, која најзад може бити у неком сродству и са неком системском философијом, али плаћена мора бити, стечена мора бити животом једне егзистенције."

- Исидора Секулић: Дански мотиви (Андерсен, Киркегор), у: Личности из страних књижевности (Исидора Секулић II, Огледи и записи; Матица српска/Српска књижевна задруга, 1971)