Novi Pravopis, 2010

[J o e]

Плеј-оф, фер-плеј. Мени је то логично. Прћићу је лако да смишља овакве сложенице, кад га није брига за акценте. А фонетичари да се питају шта ће са пле̑јо̏фом и фе̑рпле̑јом.

[Belopoljanski]

Још једном: свијету се не може угодити. Ја знам бар тројицу на тебе једног који хо̀ће̄ управо супротно.

Није у томе поента. Ово није почело око тога треба ли ми (или свету) угодити или не, већ тако што сам питао за разлог, ти потом написао да си горе све објаснио, ја затим да не видим објашњење него навођење, а да за објашњење управо и питам, ти питао да ли се шалим, ја рекао да се не шалим и написао оно горе, и на крају добијем овај метафизички одговор.  

[Đorđe]

Остаје, наравно, двоазбучје, али пише да треба што више промовисати ћирилицу, која је од седамдесетих година скрајнута у јавном језику. (Ако ће неко опет почињати дискусију о томе, молим вас, немојте овде.)

Ah, lepo. Kako počeše najavljivati po novinskim člancima, mišljah da je gotovo s latinicom. Ipak je, dakle, preovladalo malo pameti nad mnogo emocija, što je odlično kako je moglo biti!

[Đorđe]

Није у томе поента. Ово није почело око тога треба ли ми (или свету) угодити или не, већ тако што сам питао за разлог, ти потом написао да си горе све објаснио, ја затим да не видим објашњење него навођење, а да за објашњење управо и питам, ти питао да ли се шалим, ја рекао да се не шалим и написао оно горе, и на крају добијем овај метафизички одговор.  

Objašnjenje je da je sveti deo „ukupnog“ imena sveca, napisa Joe negde. Mislim, može se i tako posmatrati, zašto da ne? Makar nas rešava nedoumice da l’ je svetac, da l’ je praznik, da l’ je „lik iz priče“.

Mnoga pravopisna pitanja mogu imati više mogućih razrešenja, samo u zavisnosti od toga kako se postavimo prema njima — tako i ovo: možemo sveti posmatrati i kao atribut uz sámo ime, pa ga pisati s malim početnim slovom, a možemo i kao deo imena pa ga pisati s velikim slovom. Svejedno je, i jedno i drugo bi moglo funkcionisati. Samo je stvar konvencije za koje se posmatranje odlučimo, a eto, nova konvencija je rekla ovo drugo. Makar nas ono rešava drugih nedoumica.

[Belopoljanski]

Хвала на одговору. Мени је, што би се код мене рекло, миндеђ (свеједно), него ми није јасно због чега се нека правила мењају из сезоне у сезону. Кад је политички популарно, писаћемо Бог малим словом, а кад се клатно такве популарности окрене на другу страну, и Свети ћемо писати великим. Океј, значи више није свети Николај Жички, него Свети Николај Жички, мени само није јасно због чега се гледиште на такве ствари толико мења. Или ја погрешно гледам на досадашње правило, не знам. Разумем када су у питању нове области и нови термини, имејлови и плејофови, али ово су ствари које би једном требало регулисати и тога се придржавати.

[Бруни]

Pa pazi, i nije tako nelogično. Onomad nismo znali kako se pišu imena crkava, sad nema te nedoumice, sve ide velikim slovom. Onomad nismo znali da li mu je deo imena, ili mu je samo atribut, sad znamo da uvek ide velikim, i gotovo. Malo su pojednostavili, da ne bude komplikovanih i dvosmislenih pravila, kao što je to do sada bilo, barem kad je u pitanju bilo to ’sveti’.

[Stoundar]

Хвала на одговору. Мени је, што би се код мене рекло, миндеђ (свеједно), него ми није јасно због чега се нека правила мењају из сезоне у сезону. Кад је политички популарно, писаћемо Бог малим словом, а кад се клатно такве популарности окрене на другу страну, и Свети ћемо писати великим. Океј, значи више није свети Николај Жички, него Свети Николај Жички, мени само није јасно због чега се гледиште на такве ствари толико мења. Или ја погрешно гледам на досадашње правило, не знам. Разумем када су у питању нове области и нови термини, имејлови и плејофови, али ово су ствари које би једном требало регулисати и тога се придржавати.

Veliki P 93 kaže da se piše malim slovom kada nije dio imena (što je jasno), ali i kada jeste radi jednoobraznosti. P 10 je ukinuo jednoobraznost, a možda je neko ustanovio da su rijetki i ovi prvi slučajevi kada nema srastanja s imenom. Meni je draže Sveti Sava, jer ako napišem sveti, osjećam kao da time govorim da je meni lično Sava bukvalno svet (kao da sam religiozan ili kao da ga izrazito poštujem iz nekog razloga), umjesto da samo navodim Sveti zato što osjećam da pripada imenu. Da li je onda pisanje sveti prirodno uglavnom ljudima kojima Sava jeste svet?

Bez obzira na to, nisam očekivao da će se ukinuti pisanje malim slovom zato što je rasprostranjeno u ostalim priručnicima (RJN, SJP), nego da će se proširiti upotreba velikog slova u skladu sa starim Školskim izdanjem i Priručnikom za škole.

[Đorđe]

Da, slažem se s Bruni i Stoundarom. Ne mislim da je ova odluka idejno motivisana, jer upravo veliko početno slovo u sveti manje miriše po bogopokloništvu nego malo, kako je Stoundar to objasnio.

Ne, mislim da je promena upravo motivisana željom da se izbegnu te dodatne pravopisne nedoumice koje s malim početnim slovom idu (raspravljali smo o njima još na Vokabularu), a ne one idejne i političke nedoumice. To bi, onda, moglo biti i opravdanje za takvu promenu; prosto se ide linijom manjeg otpora, što je u ovom slučaju poželjno — po principu „ako u teoriji mogu da biram, onda bolje da izaberem ono što stvara manje nedoumica u praksi“.

Bog se uvek piše s malim početnim slovom kada je zajednička imenica, a to znači gotovo uvek u profanom kontekstu. Nema razloga zašto bismo zajedničku imenicu pisali s velikim početnim slovom, opet, bili religiozni ili ne. I ovo pitanje je, dakle, opet pravopisno više nego idejno.

[Stoundar]

1. Samo je l’, ili i jel’ (u razgovoru) a možda i jel (u razgovoru)?
2. Istambul ili Istanbul?
3. Je li usvojen samo prilagođeni način transkripcije holandskih imena?
4. Izostavlja li se i dalje crtica u geografskim imenima (kada nemaju zbirno značenje)?
5. Kako se pišu nazivi softvera, malim ili velikim slovom (ili i jedno i drugo)?

[Belopoljanski]

1. Samo je l’, ili i jel’ (u razgovoru) a možda i jel (u razgovoru)?

Ту сам увек био вођен логиком да то разговорно јел’ није скраћење од је ли, па га зато пишем спојено, а интересантан је и предлог са старе теме на Вокабулару да се пише јел без апострофа, јер је речца сама по себи. На пример, реченица у разговорном стилу „Јел’ си стиго̂?“ настаје једним чудним спајањем где се л’ из „Јеси л’ стиго̂?“ на чудан начин спаја са оним је. Запис „Је л’ си стиго̂?“ упућује да реченица гласи „Је ли си стигао?“, а овде оно јел’ није од је ли.

[Đorđe]

Svratih danas do Belića, ali se P već rasprodao!

Sutra ili prekosutra ću na Sajam, nadam se da ga tamo još ima.

(Uzeću i Jezik i moć za Zorana, nisam zaboravio! )

[Stoundar]

Šta bi od crte između datuma?

[Бруни]

E, to i mene zanima…

[Đorđe]

Kupio P jutros. Dobar je, ima i humorističkih momenata.

Recimo, azbuka se najavljuje ovako: „Srpsku ćiriličku azbuku čine sledeća slova“, a abeceda ovako: „Latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva, čiji se status utvrđuje Ustavom, zakonom i uputstvima i preporukama nadležnih državnih, prosvetnih, stručno-naučnih i kulturnih organa i institucija“ (uh! ).

Ili ovo proročanstvo: „Kraće varijante tipa aluminij, atrij, medij (običnije nego medijum, uz napomenu da to nisu pravi sinonimi) ograničeno su konkurentne u srpskom standardnom jeziku i njih će se jezik, u meri koja je celishodna, prirodno oslobađati.“

[Бруни]

Tužno.