Да прокоментаришем неке забунице у вези са ауторским правом. Цео текст закона има овде:
http://www.zis.gov.rs/sr/pdf_ap/autorsko_zakon.pdf.
Ah, nešto mi se beše činilo da rekoste kako je P93 bio bez kopirajta pa smo ga zato mogli skenirati i prepisati na Atelje. […]
За ауторско дело (дефинисано кроз §2 у закону) самим чином стварања важи ауторско право (§7). Не може бити ауторског дела без ауторског права, нити се може одрећи ауторског права (§102-§107 не предвиђају такву могућност).
Тако и за П93 важи ауторско право.
Izdanja koja se više ne štampaju ne potpadaju valjda pod koprajt. A P93 se odavno više ne štampa. […]
Ауторско право истиче 70 година после смрти последњег коаутора (§103). Небитно је да ли се оно за то време штампа или не.
Тако за П93 и даље важи ауторско право у свему једнако као и за П10.
Хм, мало излазим ван теме, али колико је оправдано право некога да удари „копирајт“ на Правопис? […]
Правно, филозофски или религијски? Што се закона тиче, ауторско право важи за свако ауторско дело, па тако и за Правопис (јер потпада под §2).
То ми делује као када би неко забранио да се јавно штампа, умножава и раздељује закон, устав или делови закона, него да си обавезан да поштујеш закон, а ако желиш да знаш како он гласи, мораш да га купиш од државе.
У неким државама је баш тако. У Америци се такви детаљи одређују од савезне државе до савезне државе, и баш сам скоро читао неку повику кад у једној од њих издавач нешто затегао у вези са умножавањем.
Српски закон о ауторском праву, пак, изричито изопштава законе из категорије ауторског дела (§6). Зато, и само зато, у Србији се закони могу слободно умножавати.
Ма [какво ауторско право] над правописним и граматичким правилима?
Заиста, за правописна и граматичка
правила не важи ауторско право (§6 то изричито каже). Оно, међутим, важи за уобличено дело које пописује и тумачи та правила.
[…] јер сам ја ментално, када је у питању интелектуална својина, на истом нивоу као и Бушмани када је у питању материјална
Да пробам мало да разјасним.
„Интелектуална својина“ не постоји у правном, филозофском и религијском значењу својине. Тај израз је правнички жаргон, који обухвата све оне концепте у којима држава појединцима дарује монопол над нематеријалним стварима. Нажалост, тај стручни жаргон често се криво схвата у народу, па се онда, рецимо, неовлашћено умножавање софтвера за личну употребу (законски: прекршај ауторског права, казна до 50.000 динара, §217) упоређује са обијањем и одвожењем туђег аутомобила (законски: тешка крађа, казна до осам година). Због оваквих забуна — случајних или намерних — боље је не користити скупни израз „интелектуална својина“ кад није неопходно, већ се позвати на конкретан концепт из те сфере. Овде је то ауторско право.
Зашто постоји закон о ауторском праву? Сам закон и наш устав не изјашњавају се по том питању (или бар ја нисам нашао), али се изјашњава, рецимо, амерички устав. И он каже: конгрес може да подари аутору ограничени монопол над његовим делом, зато да би се унапредио развој наука и уметности у друштву. Не јер је то морално, не јер се аутор трудио, не да би имао од чега да живи, него само и једино ради друштва у целини. То значи да амерички конгрес сутра може да сузи или укине закон о ауторском праву простим прегласавањем, ако процени да више одмаже него што помаже друштву. Ово за разлику од власништва над својином, које је по истом том уставу апсолутно, неотуђиво и вечно.
За разлику од америчког устава, француско законодавство, колико сам чуо, од свих је најгласније у позивању на „природна права“ у причи о ауторском праву. Нажалост, нисам успео да нађем конкретне детаље. Али су резултујући закони и у Француској у суштини исти.
[…] несавладив порив да их стимулишем да то што пре реше на такав начин што бих комплетан правопис поставио на неком јавном серверу и омогућавао свима бесплатан даунлоуд, па нека јуре редом и траже уклањање и онога ко то изнова и изнова поставља.
Кад бих у овом случају одлучио да поштовање ауторског права није друштвено корисно, онда бих ономе који би заиста намерио да уради ово за шта ти имаш необавезујући порив, могао предложити следеће. Да инсталира Тор (коме треба за виндоуз, овде лепо упаковано:
http://www.torproject.org/docs/tor-doc-windows.html.en), и да затим Правопис окачи на тај јавни сервер кроз Фајерфокс, пазећи да му у ћошку стоји
Tor Enabled (и све већ по упутству с дате везе). На овај начин је заштићен од онога ко би иначе по ИП адреси могао испратити одакле је датотека окачена, па му се јавити са притужбом о прекршају ауторског права. Чисто хипотетички.
Мени лично је жао, штавише невероватно, да тело које себе сматра нормативним за српски језик не налази за сходно да дозволи слободно умножавање за личну употребу нечега као што је правопис (и у ту сврху обзнани функционалну електронску верзију). Ако мисле да због смањене продаје папирних издања не би могли да покрију неке трошкове, могли би покушати да се обрате Министарству културе или просвете, или тако неком, да се то процени и надомести.
