Други цитат се односи на правописце, који нису доследни у бирању критеријума. Ту има и просто погрешних решења (зашто је
аутолимар ако је
ауто-превозник, кад су прозодија и семантички однос исти?), због којих сам био киван. Но, то је било у П93, П10 је поправио те случајеве с префиксоидима.
И даље ми је логично
фер-плеј, али не због акцента, него због мотивисаности првог дела, а можда и другог. С друге стране, заиста мало другачије посматрам Прћићеве примере
мејкап, плејоф. Утешио ме је његов став:
Исто ттако, ни то што се неке адаптиране сложенице српском језику изговарају с двоструким акцентом, што је показатељ релативне фонетске самосталности основа, као у /бо̏дибѝлдинг/, /хо̏тдо̏г/ и /ме̑јка̏п/ никако не може бити поуздано мерило за утврђивање њиховог писаног облика, с обзиром на околност да неке адаптиране сложенице имају само један акценат, што указује на то да су основе фонетски већ срасле у једну целину, попут /дра̏гстор/ /ха̀рдвер/, /шо̏умен/.
Ја
мејкап природно могу да изговорим с дугоузлазним, а није ми превише страно ни
плѐјоф, нарочито што су у енглеском с једним акцентом. То потврђује ову његову о акценатском срастању. Могуће да бих с другим примерима имао проблема.
